Desenzitizacija
Desenzitizacija je jedan od mehanizama odbrane koji se može objasniti kao minimiziranje telesnih senzacija, odnosno kao neosećanje u telu. Organizam izbegava da oseti sebe ili svoju sredinu. Može se zamisliti kao telo koje je anestezirano i ništa ne oseća. Ono što je u telu kao da je oslabljeno, neuvaženo ili zanemareno kao nešto što nije od značaja. Odnosno, postoji sprečenost da se kao figura u svesti pojavi svesnost o neprijatnosti i patnji u telu.
Ekstremni primer desenzitizacije imamo kod ljudi koji zanemaruju osnovne telesne potrebe. Na primer kada se neko pohvali time koliko dugo može da ne spava ili koliko dugo može da radi u ekstremnim uslovima pri tome ne vodeći računa o ceni koju plaća svojim zdravljem. S druge strane, kao i svaki mehanizam odbrane, i desenzitizacija ima svoju zaštitnu funkciju, tako da je izvestan stepen desenzitizacije deo zdravog funkcionisanja. Na primer, sportista će trenutno zanemariti da ga nešto boli u telu, ukoliko to nije prejak bol, kako bi do kraja odigrao utakmicu, ili ako zanemarujemo neki zvuk da bismo spavali. S druge strane, organizam koji je doživeo traumu zaštitiće sebe od stimulusa iz sredine koji podsećaju na originalnu traumu kako ne bi ponovo osećao isto uznemirenje. U tom trenutku svesno se ignorišu neprijatnosti iz tela ili informaije iz sredine kako bi se organizam zaštitio.
Kada je desenzitizacija nesvesan mehanizam odbrane uskraćeni smo za lepotu življenja. Ako nam je umanjena osetljivost, nećemo doživeti u potpunosti zadovoljstvo u telu. Na neke stimuluse smo se navikli, habituirali, i na njih ne reagujemo jer je tako funkcionalno za nas, na neke smo senzitizirani i prejako reagujemo. Važno je da osvestimo kakve senzacije se javljaju u telu, za koje smo se stimuluse zatvorili da ne osećamo, na koje smo preosetljivi i uvek iznova reagujemo. Tek kada u svesno prizovemo svoje telo možemo da biramo u kojoj meri je za nas u svakom trenutku bezbedno da osećamo.