Oslanjanje v.s. Parazitiranje

Svačiji id na specifičan način teži liniji manjeg otpora. Svačiji super-ego, shodno obikovanju od najranijih godina, kritikuje, prigovara i definiše. Eto početka unutrašnjeg konflikta! Jedino pitanje koje ima smisla postaviti u uslovima sukoba ove dve mentalne struktore je: “Šta radi svest?” Odgovor je tužno jednostavan: “Svesto obično ne radi”. Staviću tačku a ne znak uzvika posle ovoga “ne radi” samo zato što ne želim da dramatizujem ionako dramatično lošu situaciju, kada je u pitanju angažovanje svesti. Preplavljeni smo suviše često potrebama i željama koje dolaze iz infantilnog dela psihe, kao i manjom ili većom rigidnošću, isključivošću, pravilima… koja su smeštena u super-egu. Čitajući Viktora Frankla mogu gotovo u potunosti da se složim sa svime što je rekao ali tek u slučajevima angažovanja svesti. Kao da je Franklova logoterapija namenjena samo onima koji svest koriste u svrhu balansiranja ove dve moćne ujutrašnje strukture (i njihovom usaglašavanju sa vanjskom realnošču).

Jedna od tema koja je suviše česta na psihoterapiji odnosi se na parazitiranje: vlastito i tuđe. Parazitiranje ima i svoj početak koji se vidi u oslanjanju kao periodičnoj osnovnoj mentalnoj potrebi svakog pojedinca. Evo kako sam to video:

Leave a Reply

Your email address will not be published.