Strah i svest

19 0
Vreme čitanja6 Minuta

Ljudska vrsta živi u strahu…

I nije baš neki početak teksta, zar ne? Ja ne bih dalje čitao kada bih negde video ovakav početak. I to zato što mi je dosta priče o strahu! A i zato što ja ne osećam strah pa se, prema tome, ovaj tekst ne odnosi na mene! Gde je taj strah o kojem svi pričaju? Dobro, ne bih voleo da obolim od korone, to je tačno, ali ne osećam strah! Ne bih voleo ni da budem gladan, ili da me razbojnici napadnu, ali ne osećam strah! I tako za razne druge stvari, uključujući rat, ekonomski haos i udar asteroida. Pa zašto onda svi koji nešto hoće da kažu, a da budu primećeni, pričaju o strahu?! Verovatno zato što je to popularno! Ili zato što pogađaju one koji zaista osećaju strah. Ali to nisi ti, ti ne osećaš strah!

Eh kada bi to bila istina.

Svojevremeno sam radio sa umirućim osobama čije lečenje od karcinoma nije uspelo. Oni su me naučili da strah od smrti nije strah od smrti nego strah od umiranja. Oni koji su bili blizu smrti nisu se bojali da odu, znali su da idu, bili su svesni, a uglavnom su najteži deo već prišli. Bojali su se za svoje bližnje, ako se to može nazvati strahom. Ispravnije je to osećanje nazvati zebnjom (ili anksioznošću). Mada i zebnja počiva na strahu. Strah je, pomešano sa tugom, bio primetan kod pojedinih članova porodice obolelog a to je značilo da su se nekada više bojali zdravi nego oboleli kojima nema spasa. To me navelo na razmišljanje o ovoj temi u okviru psihoterapije.

Strah je duboko pozicioniran u svakoj duši još od rođenja i tada doživljenih trauma. Te traume niti su male niti su plitke nego upravo suprotno. Strah se okruži opsesivnim mislima. Kada bi trebalo locirati opsesivne misli reklo bi se da one prodiru od nesvesnog do predsvesnog. Kada prodru u svest onda se nazivaju opsesivnim poremećajem. Nekada na površinu izbije ljutnja, nekada tuga. To je kao kada gledamo tortu odozgo, vidimo samo površinski sloj. Pogledamo li sa strane videćemo slojeve. Ispod ljutnje može stajati tuga ali je obavezno na dnu strah. Ne bojim se visine, bio sam padobranac, sve dok se ne popnem na krovnu terasu iznad stana roditelja na 14. spratu i približim se ivici. Onda osetim neprijatno strujanje niz butine i grč u stomaku. To traje sve dok ne osvestim visinu i sve detalje. Dokle mi je pogled fiksiran ka ulici koju zapravo i ne vidim najjasnije, osećaću neprijatnost. Prekjuče je naša Lea, jednoipogodišnja ženka samojeda, videla smuka, neotrovnu dugačku zmiju za koju znamo da je nastanjena na našem placu. Ne smetamo mi njoj ni ona nama. Miroljubiva koegzistencija. Ipak je moja kuća pored šume tako da ova zmija ima prednost života na ovom prostoru. Lea je zalajala, okretala se ka Nataši i meni, zvala nas je. Sasvim je moguće da se štrecnula kada je videla do tada neviđeno biće ali onda je čak i kod Lee proradila neka njena svest, zvala nas je. Nije bilo straha iako je možda i njoj bilo neprijatno. Sa bezbedne distance smo gledali zmiju, pokušavala je da se uvuče u rupu u zemlji. Nakon prvobitne neprijatnosti, koja počiva na strahu, osetio sam mir. Jasno sam gledao zmiju, ponovo pokušavao da je u potpunosti osmotrim, kao i prošli put, i onaj tamo put. Podsticao sam svesnost.

Ukoliko spoljašnji faktori podstiču moju krivicu, odgovornost, pravila koja sam prekršio ili na bilo koji drugi način izraženu neadekvatnost, ovo će podsticati moj strah. Ovo hrani strah. Nahraniti strah može i superego, da se obruši svojom “objektivnošću” na ego kako bi mu rekao “ko je tu glavni”. Problem je što tu nema glavnog! U superego su se utisnuli svi autoriteti, postao je naš ego-ideal, ali načini vaspitavanja ega su mu, kod neurotičnih, oštri. Slab ego nekada, pod uticajem ida, počinje da se mazi, da “ne zna”, “ne ume kako da se izbori”, i tome slično. Nekada se pravda samom sebi ili vanjskim autoritetima kako je “dao sve od sebe”. Sve ovo pod uticajem je straha. Dakle, dragi čitaoče / čitateljko, kada sam na početku rekao da se strah ne odnosi na tebe, to sam zaista i mislio, na tebe se ne odnosi preplavljujući, parališući strah koji se može javiti kada si oči u laser sa Osmim putnikom. Ovaj strah je manjeg intenziteta ali postojan i veoma nezgodan. A njega imaš. Kada se uspostavi kružni tok između krivice, straha i pravdanja, koje zovem maženjem, onda je stvorena složena samoodrživa struktura koja bitno utiče na kvalitet života a nekada i na sam život. Maženje podseća na ponašanje deteta do 5 godina kada stane pred roditelja, raširi ruke i vikne: “Uzmi meeeeeee!!!”

Iz toga se izlazi podsticanjem svesnosti. Ali kako?

Osnovna formula na mojoj psihoterapiji je učenje “kako biti dobar sebi”.

Dobar sebi = lepo + korisno

Uprošćeno, ali veoma tačno, “dobar sebi” sastoji se iz “lepog” ili prijatnog koje ćemo osetiti (id), i “korisnog” koje nam valja spoznati (ego). Dešava se da, kada klijenta pitam o korisnim aktivnostima u periodu između dve seanse, klijent nabraja šta je radio/la. Kao da mora biti korisno ako nešto radim! Ova tačka nam je značajna zato što ukazuje na rutinu, korisnost se podrazumeva iako to podrazumevanje nužno ne znači korisnost. E ne može tako! Kao što se prijatnost ne podrazumeva, ne podrazumeva se ni korisnost. Na prvoj seansi anksiozne, depresiji sklone i depresivne klijene zamolim da do sledeće seanse zapišu najsitnije prijatnosti koje OSVESTE!!! Ovo je početak psihoterapijskog rada. Dakle, da ponovim, RADA! Ne priče i mudrovanja nego rada, samo što je taj rad primeren polju na kojem se izvodi, dakle psihičkom. Ako sam već stigao gde mi se ne sviđa, put iz toga ide kroz “promenu odnosa prema sebi” u psihološkom smislu, mada može i u telesnom i socijalnom. Kao i duhovnom.

Korisnost i prijatnost imaju granice posle kojih više nisu ni prijatne, ni korisne. Ovaj raspon zove se optimum i svako od nas u potrazi je za optimumom koji je primeren za ovu životnu situaciju i stadijum razvoja. Jednom postignut optimum itekako se može promeniti već u narednom trenutku u zavisnosti od spoljašnje i unutrašnje realnosti. Ako se one menjaju, menja se i optimum.

A šta je to što je korisno? U anale će ući seansa koju sam imao u Kruševcu 30. aprila 2021. sa sredovečnom gospođom. Zamolio sam je da napiše korisnosti koje je realizovala u zadnjih sedam dana. Napisala je tri stavke, između ostalog i da je čistila kuću. Pitao sam je da objasni zašto je čišćenje kuće korisno. Reče da je korisno zato što joj je lepo da bude u čistoj kući. “To je lepo”, rekoh “pitao sam Vas za korisnost”. “Aaaa, korisnost…. pa…. da se ne zarazim? Da, zato je korisno, da se ne bih zarazila.” “U redu”, a da li ima još neke korisnosti?” Zastala je, mucala i uglavnom u narednih dvadesetak sekundi čutala. “Ja stvarno ne znam zašto je čišćenje kuće korisno!” reče na kraju. Iako je nesumnjivo ova aktivnost korisna, ako ne osvestim aspekte korisnosti to je isto kao kada kažem da znam da spremam podvarak ali ne znam od čega se podvarak sastoji.

Ponudio sam ovoj klijentkinji, kao i drugim klijentima, moju varijantu definisanja korisnosti. Jer, ako se korisnost ne definiše upitna je njena korisnosti. Korisno je sve ono što smanjuje bar jednu od pet osobina koje stoje kako prepreka našem razvoju. To su lenjost, površnost, nedogovornost, nedisciplina i neorganizovanost prema sebi. Sve što će smanjiti delovanje ovih osobina je korisno. Ti nađi neke svoje osobine, ovo je samo predlog.

Dakle, ako osvestim korisnost biću zaista dobar sebi, a to je jedini način da se kroz opsesivne misli prodre do straha.

Još da dodam da su neadekvatnost, odgovornost, krivica i sve drugo što stiže iz sredine ili iz superega informacije koje treba OSVESTITI odnosno zapisati i dati odgovor na njih. “Šta sam iz ovoga naučio?” ili “kako da ovo primenim?” jedina su smislena pitanja svesnih bića. Ukoliko nisam svestan, ova pitanja ostaće bez odgovora, strah će porasti a opsesivne misli namnožiti. A tada pravac psihijatrija!

Happy
Happy
9
Sad
Sad
0
Excited
Excited
8
Sleepy
Sleepy
1
Angry
Angry
0
Surprise
Surprise
0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *