Čitajući 6. poglavlje Jevanđelja po Jovanu, od 41 reda do kraja, ne može a da ne uđe u oči i uši način na koji Isus priča. Način i koje reči koristi. Nije čudo što su ga mnogi učenici tada napustili ali je čudo što nisu sačekali objašnjenje. E baš takvi smo svi mi koji bukvalno shvatamo. Tokom psihoterapije često smo u iskušenju da napustimo proces zbog neshvatanja ili bukvalnog shvatanja onoga što se čuje i na čemu se radi.
Fotografija koja prati ovaj post predstavlja buket. Jedan cvet drugom ne može objasniti kako ne treba tako da izgleda nego upravo onako kako on izgleda. Tako ni mi jedni druge ne možemo učiti onome što smatramo dobrim jer ćemo, u većini slučajeva, otići u isključivost. Ipak, svaki cvet može svakom cvetu pričati šta je poenta postojanja cveta. Pa ako se dogodi da neki od njih želi stalno da ostane na nivou pupoljka, onda to nije svrha cveta. Nekada se desi da je jedno šta je prijatno, drugo šta je životno. O tome Isus na svoj način priča u ovom delu Jevanđelja po Jovanu.
Nemojmo shvatati bukvalno bilo šta što ima veze sa dušom, tragajmo za objašnjenjima i širimo percepciju. Bavimo se smislom sopstvenog postojanja i to će biti dovoljno za početak putovanja.
O tome je reč u ovom izdanju, nadam se da će biti korisno.