U psihologiji se često govori o međugeneracijskom prenosu trauma, u teologiji o posledicama greha, a u Marginalističkom psihoterapijskom principu centralno mesto zauzima otpor promeni. Možda ta tri koncepta nisu ista pojava, ali mogu biti tri različita jezika kojima se opisuje sličan fenomen: čovek ne počinje život kao potpuno “prazna tabla”, već u njega ulazi sa određenim nasleđenim obrascima i ograničenjima koje tokom života može ili da ponavlja ili da prevaziđe. To je veoma plodno polje za razmišljanje u okviru Marginalističkog psihoterapijskog principa koji se bavi pitanjem kako čovek izlazi iz zatečenih obrazaca i ostvaruje promenu. Marginalistički psihoterapijski princip polazi od pretpostavke da je otpor promeni univerzalna pojava, zbog čega ga ne bi trebalo objašnjavati jednim uzrokom, već kao rezultat više činilaca koji deluju zajedno.
Ako bih pokušao da ih sistematizujem, izdvojio bih sledeće:
- Trauma rođenja – prvi veliki prekid ravnoteže i prvo iskustvo prinudne promene.
- Biološka težnja ka homeostazi – svaki organizam nastoji da održi unutrašnju ravnotežu. Promena zahteva energiju i zato joj se organizam prirodno opire.
- Evolutivna bezbednost – ono što je poznato često je bezbednije od nepoznatog. Tokom evolucije oprez prema novom mogao je povećavati šanse za preživljavanje.
- Temperament i genetika – ljudi se razlikuju po urođenoj otvorenosti prema novinama, impulsivnosti, anksioznosti i potrebi za sigurnošću.
- Porodično nasleđe – ovde bi se uklopile Szondijeve (Leopold) ideje, ali i porodični obrasci, vaspitanje i međugeneracijski prenos trauma.
- Lična traumatska iskustva – ako je neka promena u prošlosti bila povezana sa velikim bolom ili gubitkom, čovek kasnije može izbegavati slične promene.
- Navike – mozak teži automatizaciji. Rutine štede energiju, pa svaka promena zahteva dodatni napor.
- Identitet – ljudi ne brane samo navike, već i sliku o sebi. Nova promena ponekad ugrožava odgovor na pitanje: “Ko sam ja?”
- Socijalni sistem – porodica, prijatelji ili zajednica mogu svesno ili nesvesno kažnjavati promenu jer ona narušava postojeću ravnotežu odnosa.
- Emocionalna vezanost – čak i kada su štetni, poznati ljudi, mesta ili ponašanja pružaju osećaj sigurnosti.
- Egzistencijalna neizvesnost – svaka promena otvara mogućnost neuspeha, odbacivanja ili gubitka smisla.
- Duhovna dimenzija – iz hrišćanske perspektive, moglo bi se reći da nakon pada čoveka postoji sklonost ka starom načinu života i otpor prema preobražaju. To je teološka tvrdnja, a ne psihološki dokazana činjenica, ali može biti važna u okviru ove teorijske sinteze.
Posebno je zanimljivo što se svi ovi faktori mogu grupisati u četiri velike celine, i to:
- Biološki – homeostaza, genetika, temperament, trauma rođenja.
- Psihološki – navike, identitet, lične traume, emocije.
- Socijalni – porodica, kultura, međugeneracijski obrasci, društvena očekivanja.
- Duhovni – odnos prema smislu, savesti, veri i, kako to vidim, posledicama pada čoveka.
Ovime hoću da kažem da otpor promeni nije neprijatelj, već da je prirodna sila koja nastaje iz više izvora. Prema tome, cilj psihoterapije nije da otpor “uništi”, nego da ga razume i postepeno preobrazi u energiju koja omogućava razvoj.