Napor, trening, napredak

22 0
Vreme čitanja12 Minuta

Jun 2021. je mesec velikih izazova i promena koje će moja deca, i ja sa njima, doživeti u razvojnom smislu. Isidora će imati junski ispitni rok na masteru, Filip polaže maturski ispit nakon čega će imati prijemni za fakultet, a Andrija polaže malu maturu i upisuje srednju školu. Ovo će biti mesec emotivnog izgaranja, test sposobnosti organizacije vremena i energije, kao i provera adekvatnosti uređivanja liste prioriteta. I ko zna čega još. Nadam se da će zahvaljujući onome što u ovom mesecu urade biti u stanju da trajno promene dosadašnju komfornu zonu, odnosno da se razviju. Razvoja bez širenja komforne zone ne može biti. Zato je neprijatnost tokom razvoja zagarantovana.

Reklo bi se da je tekst započet “okruglo pa na ćoše” jer nema jasnu poruku od starta, više hvaljenje trenutkom dece. Ali zapravo ovime želim da započnem razmišljanje o značajnim događajima i periodima koje svako od nas na svoj način ima. Koji događaj, koji trenutak ili vremenski period te oblikovao?

Pojedini događaji zavređuju da budu zapamćeni dok smo živi iako bi se reklo da se prema njima odnosimo nemarnije nego što bi bilo mudro. Zato želim da započnem priču i preslišavanje dešavanjima koja su me oblikovala.

U osnovnoj i srednjoj školi nikada nisam bio odličan učenik. Ni na polugodištu! Čak ni na polugodištu prvog razreda (tada smo ocenjivani i kao prvačići). Zapravo, ako ćemo pošteno, na polugodištu četvrtog razreda bio sam dobar. Ostali smo bez učitelja Đorđa koji nam je kasnije bio nastavnik matematike, a umesto njega došla je učiteljica Slobodanka. Divna žena, topla i nežna, a ja neprilagodljiv! I desio se dobar uspeh. U tom istom razredu dobili smo stan i ja više nisam spavao u dečijem krevetcu a noge mi nisu virile. Onda sam na polugodištu šestog razreda falsifikovao knjižicu zbog straha od kazne. A onda sam itekako kažnjen. U sedmom razredu čitavo prvo polugodište nisam išao u školu. Sve dok majka nije otišla do razredne, Jelene, još jedne tople i nežne osobe. Desio se preokret jer prvi put u životu nisam izudaran već su mi kupili rekete za stoni tenis i mrežicu. Do kraja osnovne škole bio sam vrlodobar.

U srednjoj školi upoznajem Šulu, Bogija, Batu, Stanča i Ratinu. A sa njima i alkohol. Do kraja školovanja bio sam dobar / vrlodobar.

Moja devojka Sneža odlučila je da upiše arhitekturu u Sarajevu. Divna prilika da pobegnem od roditelja! Tako sam se našao na listi primljenih na Poljoprivrednom fakultetu. Ko još ide na Poljoprivredni fakultet 300 kilometara od kuće kada je jedan takav na oko 30 a drugi na oko 170 kilometara. Čak i onaj treći je bliži. Da nije bilo Sneže, ko zna šta bi dalje bilo od mene. Ako bih uopšte bio živ.

Spisak primljenih brojao je 140 imena. Mladi ljudi koji će se uskoro, odmah posle odluženja vojske, školovati.

Prođe vojska, prođe “mozak u kaseti” i, do tada neizreciv razvojni izazov, i ja se nađou u Sarajevu. Lanac je bio otkačen tako da sam stizao svuda sem do knjige. Zlaja, Suada, Tanja i ja. I uz Dalmatinsku do Ahmeta Fetahagića. Danima! I noćima!!! Zlaja me navadio na kafu, ja njega na vino. I na tablić.

Januarski ispitni rok je došao i prošao. A sa njim i opuštenost. Došao sam kući, bio je februar. “Nije ovo za mene”, rekoh. “Nemoj da se sikiraš”, reče otac, “ima posla kod mene u Magnohromu.! On reče a ja se zamislih. U drugom razredu osnovne škole odveo me da vidim gde radi. I sada mi je pred očima njegov do pojasa go znojav lik, u ušima buka mašina a tu vrelinu sam zadnji put osetio u sauni. Apsolutno negostoljubivo mesto bio je taj Magnohrom. Eto meni motivacije!

Martovski ispitni rok značio je priliku da izađem na dva dela eliminacionih ispita: na botaniku i hemiju. I desilo se! Položio sam oba!!! To je rezultat koji ne mogu rečima da objasnim.

Ljubomir je predavao botaniku. Ni kučeta, ni mačeta, ali biljaka koliko hoćeš! Oštar, zahtevan, negostoljubiv, niski, brzohodajuči leskovčanin koji je došao u Sarajevo da predaje. Jednom prilikom pozvao me da mu pomognem da nešto unese u stan. Živeo je malo iznad Zlaje. Kad tamo, u njegovom stanu, skroz drugačiji Mišić Ljubomir, onaj koji ima brdo ploča! I to ne bilo koje muzike: sve sami džez i bluz! Dobro, bilo je tu i malo roka i šlagera, ali bilo je više nekog sasvim drugačijeg Ljubomira Mišića od onog lika kojem su se bezmalo dodirivali brada i vrh nosa.

Esma je živela u Radićevoj. Profesorica hemijje. Dama. Gospođa u socijalističkoj zemlji. Autoritet! Onaj njen asistent Davor i nije baš neka faca, više se smeje na kolokvijumu nego što pomaže mada, dobro pitanje je što bi uopšte pomagao? Valjda zato što je baš bio kul tip. Ali tada nismo koristili to “kul” sranje od jezika.

Ovo dvoje ljudi od mene je napravilo čoveka, a sada ćete videti kako.

Do kraja leta ja sam bio zauzet ljubavlju i neuspelim pokušajem da se oženim. Nišat me ne pitajte, ovo vam nisam rekao. A onda je došao septembar. Roditelji su mi na vreme rekli da imaju para samo za jednu godinu mog studiranja pa ako prođem, idem dalje. Ako ne… Magnohrom! A ja sam u junskom ispitnom roku dao samo Fizičko i Meteorologiju, jednosemestralni ispit. Nemoguća misija bila je ispred mene. Ajd’ što je to negde oko 2500 strana, jer tada smo i Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštiteu, kao i Marksizam sa teorijom i praksom socijalističkog samoupravljanja MORALI DA UČIMO! Da, da učimo!!! Dakle, ajd’ što ima mnogo teksta, nego što nikada nisam imao nikakvih dodirnih tačaka sa latinskim koji je bio osnovni jezik drugog parcijalnog iz Botanike!

Učio sam, verovali ili ne, po 20 sati! Kako je to moguće, ne znam, ali sam tako radio. Živeo sam u studentskom domu kao ilegalac. U ženskoj sobi. I danas pamtim jednu Silviju. Da ne bude zabune, ni jedna od njih četiri nije mi bila devojka niti na bilo koji drugi način partnerka. I to se može kada je Magnohrom iza ugla, tek što nije iskočio.

I dođe taj 15. septembar 1988. Ispit iz Marksizma sa teorijom bogtepitočega. Uknjižih ja 10 kao da sam se družio sa osnivačima istog.

Ko da se raduje kada dolazi Galipolje. Studentsko Galipolje. 19. septembra Matematika, 20. septembra Opštenarodna odbrana…, 21. septembra Hemija i 23. u subotu Botanika. NE MO GU ĆE!

Rudolf Rajnpreht, ako se dobro sećam, bio je jedan od onih koji su plenili smehom za razliku od njegovog predmeta i asistentkinje Sanje, stare čaršijanerke. Dobih 8.

Iz Odbrane uknjižih 7.

Kod Esme izađoh na usmeni, posle kolokvijuma koji sam položio, i dobih 7. Organsku hemiju razumem, sviđa mi se, i to bi mi bio omiljeni predmet da nije bilo drugih.

A onda oči u oči sa Ljubomirom. Noćima i danima učio sam sve te nazive koje, pristojnim delom, pamtim i danas. Ljubomir me naterao da se sretnem sa onim što ne znam, što ne volim i ne vidim svrhu, ali itekako dobro vidim obavezu. Naterao me da budem profesionalac koji će mnogo kasnije da se osvesti u toj ulozi. Šta sam mogao da znam sa 20 godina?!

I pao sam.

Kraj.

Botanika nije mogla da se prenese u narednu godinu, kao ni hemija. Bez obzira što sam sve položio, bez upisane Botanike opet sam na početku. ‘Ajde sad’ majčin sine objasni roditeljima da je to samo jedan parcijalni, da je to zapravo nešto malo u odnosu na sve drugo. Pad je pad, bez obzira koliko malo nedostajalo.

Tih dana nekolicina studenata zarazila se u studentskoj menzi salmonelom. Studenti su izašli na ulicu, imali su svoje zahteve. Usvojen je i onaj o “socijalnom ispitnom roku” u oktobru. Tada nisam verovao da Bog posoji. Samo Magnohrom.

8. oktobra kod Ljubomira dobio sam 7.

Bog je veliki. I Magnohrom takođe ali Bog je veći!!!!

Desilo se da sam posle tog iskustva bio među 7 (sedam) studenata koji su prešli iz prve u drugu godinu studija. Sa ponovcima to je činilo grupu od 12 studenata druge godine. Od tog iskustva fakultet i učinje nikakav problem nije bio. Završio sam Poljoprivredu u roku, upisao magistraturu, dao sam sve ispite ali magistarski nisam branio zbog rata. Kod Marija Plenkovića sam položio Komunikologiju masovnih medija, Psihologiju sam završio u roku, prosek ocena je 8,96. Psihoterapiju sam završio u roku kao i master Palijativne medicine gde mi je prosek bio 9,11

Ničega ne bi bilo bez Ljubomira i Botanike.

Drugi značajan muškarac u mom život je komšija “doktorov sin”. Ne bih pominjao ime, škakljiva je tema, ali ovaj čovek je značajan za upisivanje mog doktorata. Životnog.

Iako sam bio novinar, svašta sam doživeo, video, čuo, ovaj čovek me inspiriše na najvažniji životni rezultat, na obuzdavanje sebe.

Dva puta u životu sam premlaćivan, u Sarajevu i na Kosovu. 1. oktobra 1994. prošao sam kroz minsko polje. Saobraćajne udese da ne pominjem. Ipak, “doktorov sin” mi je jedan od najvećih izazova valjda zato što je nerešiv u potpunosti.

Naime, doktorov sin podigao je malinjak a onda je, zbog saobraćajnog incidenta, otišao u zatvor. Prethodno mi je oštetio ogradu i mešao se u sređivanje moje imovine želeći po što, po to da prolazi mehanizacijom kroz moje dvorište. Ja da sam “neko” ne bih živeo u Metikošu, zar ne?! Nisam to dozvolio iz nekoliko razloga, prvo zato što je štetočina, drugi je što nastupa narcisoidno – sve je u funkciji njegovih planova. Da se razumemo, reč je o veoma vrednom, čak dobrom momku koji ima radne navike i posvećenost poslu. Impresionirao me vrednoćom i odlučnošću da ne baš tako kvalitetan teren privede kulturi, kao bi se to reklo u poljoprivredi.

Dok je bio na izdržavanju kazne podigao sam zid kako bih svoje dvorište ogradio. Ovo je očigledno zasmetalo mom komšiji pa je odlučio da prestane razgovor samnom, ali je zato otvorio razgovor o meni sa drugima. Iza mojih leđa. Kasnije sam otkrio da ima još neke ženskaste osobine ali to nije ključno.

8. decembra 2020. moja draga Nataša i ja sadili smo ruže puzavice. Raznobojne ruže sadili smo na godišnjicu Lenonove smrti. Kad eto ti ga doktorov sin da vidi šta mi to radimo. Reč po reč i padoše teške reči. U prethodnih par meseci prskao mi je totalnim herbicidom ogradu i biljke koje su je činile, traktorom mi je iskrivio ogradu, tim istim kojim radi uveče oko 22 sata. Ovaj put bile su samo psovke i pretnje. Obostrane. A onda se desio taj poziv koji je promenio sve i zbog kojeg je moj komšija od velikog značaja za mene. Krenuo je komšija uzbrdo ali tako da čujem kako zove policiju i prijavljuje me za “napad”. Koji napad??? “More”, mislim se ja, “prijaviću i ja tebe”. Dođe policija, prvo gore pa kod nas, i upita me policajac za ašov. Ispade da sam napao komšiju ašovom ali pošto je na uslovnoj slobodi on se nije branio. Kakav sam ja to čovek, jel’da?! Odvratan!

A onda, u narednih ko zna koliko slučajeva kreće vikanje, prozivanje, vređanje. I sve sam to trpeo. Nisam ćutao ali sam trpeo.

A onda se desio 11. april. Nedelja rano ujutru. Kao po običaju izašao sam psima, sa Leom i Medom, da prošetam. Dođosmo do livade kad, eto ti ga doktorov sin sa motkom, pravo prema nama. Nisam se pomerio odatle, ko velim skrenuće, kad on zamahnu onom motkom i udari Medu po telu. Pas zacvile i otrča. A onda priđe meni u lice i poče: “Aj’ me udari, aj’ me udari”. I tko ko zna koliko puta. Na pamet mi nije palo, i zato sam ponosan, da mu ispunim želju a to je značilo samo jedno, da pretrpim. Odluka je pala! PRETRPETI. Udario me motkom u bok ali sam imao debelu jaknu i prsluk tako da udarac nisam osetio. Uhvatio sam motku a drugom rukom držao sam Lein povodac. Levom rukom, ne tako jako, još manje precizno, udarao me po licu nakon čega sam savio glavu. Usledilo je još par udaraca u leđni deo vrata. Pokupio sam naočare koje su mi ispale, pustio sam motku i krenuo da idem odatle. Još tri puta me udario sa leđa.

Motku je ostavio na putu do kućice koju je izgradio ali ne i jezik. Uslediolo je “Hoćeš još, hoćeš još” na šta nisam mogao a da ga ne snimim. Audio. Moj komšija i dalje nije shvatao da nisam hteo da se branim zato što bi to onda značilo opasnost za mene, za obojicu. Računam da samo pametan čovek zna kada da bude glup, a to je bilo vreme da ja budem baš takav. I ponosan sam na to!

Bio sam u pravu, komšija me prijavio policiji da sam ga napao zajedno sa psima, iako sam imao vidljive tragove napada na licu, a bio je i kod nekog kolege svoa tate koji je opisao te subjektivne povrede. Dva puta sam ga napao! Kakav sam ja čovek!? Nikada nisam bio u takvoj situaciji. Bilo je ratova i izazova ali više časti je bilo u ratu (ne mislim na Kosovu) nego u ovakvom ponašanju. Valjda je zbog toga ovaj izazov za mene toliko važan.

Prijavio sam slučaj policiji koja je, kao što to obično biva, “samodasenepoubijate” stava. Kada sam telefonom priajvio napad policajac me pitao “A šta si majketi radio tako rano napolju?” U policijskoj stanici su se ponašali kao da se znamo decenijama, oslovljavali su me isključivo sa “ti”. A ne znamo se. To sam napisao u žalbi koju sam uputio načelniku policije. I načelniku saobraćajne zato što je moj komšija, iako bez vozačke dozvole, i dalje brzo vozio svoj veliki auto po selu. Saobraćajni policajci su mi pričali da nemaju patrolu na ovom prostoru. Tada sam pokušao da spojim te dve policije kako bi uzeli barem izjavu od čoveka koji je već usmrtio pešaka.

Bio sam i kod komandira ispostave. Povukao sam izjavu, pristao sam da se ne sećam šta je bilo, zbog najave kažnjavanja policajaca. Niko ništa tim kažnjavanjem ne bi dobio.

A onda ni traga ni glasa od tužbe koju je tužilac trebalo da podigne.

Komšiju ću trpeti jer ga vidim kao trenera u disciplini trpljenje. A bez trpljenja, strpljenja, trpeljivosti, nema ni napretka! Nemam mržnje prema njemu, Bogu hvala, a ni želje za osvetom. O tome je uvek lakše teoretisati nego primenjivati u praksi pa je zato uspeh vredniji. Kao što je bio na botanici pre gotovo 33 godine.

Želim da budem dostojan zvanja “psihoterapeut”. Zapravo, odnos sa komšijom za mene je isto što i odbrana doktorata. Životnog doktorata.

Osim toga, biti hrišćanin nije lako, ali vredi! Nije hrišćanin onaj koji slavi slavu nego onaj koji slavi Boga. Rečju, ali i delima. Jer je reč bez dela mrtva. Mogao sam da mrzim mog Ljubomira koliko hoćeš, da li bih išta dobro uradio za sebe?

* * *

Tako sam ja stasavao i dalje stasavam na putu do konačnog ishoda, ako se konačni ishod sazrevanja i razvoja ikada desi. Nema nama razvoja bez treninga, bez ljudi i događaja, bez neprijatnosti i unutrašnje borbe (borbe sa sobom), ali zato ishod te borbe itekako vredi. Dakle, svako ima neki svoj važan događaj i ljude koji su nas gradili, budimo im zahvalni i setimo ih se po dobru koje su nam učinili ma kako to nelogično zvučalo. Što bi rekao patrijarh Porfirije: “Ljudi imaju očinji vid ali su neki slepi za život”.

Bog da čuva ovo troje ljudi, mog Ljubomira, Esmu i komšiju! Kao i moju decu koji sada polažu važne životne ispite.

Happy
Happy
3
Sad
Sad
0
Excited
Excited
19
Sleepy
Sleepy
0
Angry
Angry
0
Surprise
Surprise
0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *