Predgovor autora

Ova metodologija nije nastala iz teorije, već iz puta: puta rada sa ljudima u krizi, sa umirućima, sa onima koji su izgubili oslonce. Izrasta iz tekstova i iskustava koje sam godinama beležio, od „Stresa našeg nasušnog“, preko „Psihološke podrške nakon katastrofe“ u poplavljenom Paraćinu, „Memento mori“, rada u palijativnoj jedinici, pa sve do dnevnog psihoterapijskog rada sa klijentima. Sve to povezuje jedna nit: tiho uverenje da unutrašnja istina ne dolazi iz buke, već iz tišine.

Ako ova metodologija ima strukturu, onda je ona nalik građevini duše: nijedno iskustvo nije odbačeno, sve je ugrađeno. I povrh svega, iznad svega, Biblija. Ne kao citatna knjiga, već kao duhovni okvir u kojem se tišina, bol, nada i preobražaj ukrštaju. U toj tišini oblikovala se i moja lična kriza, ona koju sam doživeo tokom rata i zatvorenosti u Sarajevu (1992.–1994.), dok sam „studirao“ Bibliju. I to iskustvo postalo je deo temelja koje je integrisano u rad, u život, u smisao.

Zato ovaj tekst ne pišem kao onaj koji zna, već kao onaj koji veruje. Veruje u hod iznutra. Veruje u tihi glas. Veruje u margine iz kojih dolazi novo.

Metodologija marginalističkog psihoterapijskog rada

1.    Uvod

Šta metodologija znači u marginalističkom pristupu

Metodologija je skup pravila i postupaka koji određuju kako se nešto sprovodi u praksi, u ovom slučaju, psihoterapijski rad u okviru marginalističkog principa. To nije samo spisak tehnika. To je odgovor na pitanja:

• Na kojim idejama i vrednostima se pristup zasniva?
• Kako se te ideje primenjuju u konkretnom radu s klijentom?
• Kakav se odnos gradi tokom terapijskog procesa? I najvažnije:
• šta je cilj tog puta?

U marginalističkoj psihoterapiji, sve to je utemeljeno na dva duhovno-etička temelja:

1. Na susretu Isusa i Nikodima iz 3. poglavlja Jovanovog jevanđelja,
2. na Hristovoj zapovesti: „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“ (Matej 22).

Odatle počinje i terapijski susret. Ali susret ne počinje iz teorije, već iz čoveka koji dolazi.

Pet uvida sa početka terapijskog puta

Na samom početku psihoterapijskog rada važno je prepoznati osnovne prepreke i zablude koje često stoje na putu promene. Nisu svi uvidi odmah dostižni ali njihovo osvetljavanje pomaže da se terapijski proces odvija sa manje otpora i više smisla. Zato izdvajam nekoliko ključnih tačaka koje se iznova javljaju kod većine klijenata, kao vrata kroz koja valja proći da bi terapija imala efekat.

Većina klijenata ne poznaje psihologiju. I kada su čitali nešto iz te oblasti, to znanje je češće informativno nego primenljivo. Terapeut zato ne polazi od stručnog jezika, već od živog kontakta. Izdvojio bih pet uvida čije razrešenje ili barem smanjivanje uticaja predstavlja uslov za uspeh bilo koje psihoterapijske metode.

Fokus klijenata često je na simptomima. Simptomi se doživljavaju kao nešto loše što treba ukloniti kako bi se život nastavio onako kako je zamišljen. Ali psihoterapija ne podržava vraćanje u prethodno, već poziva u novo. Ponekad je teško objasniti klijentu da „možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“, naročito kada njegove svakodnevne aktivnosti više ne doprinose ličnoj dobrobiti. Zato je važno istrajavati u terapijskom procesu čak i kada su simptomi i dalje prisutni. Ključno pitanje tada postaje: Šta je klijent učinio da bi ograničio moć simptoma, ili da bi smanjio njihov uticaj na sopstveni život? Svest ne služi samo da konstatuje stanje već da nađe način da stanje promeni.

Nekada su klijenti nestrpljivi želeći brze promene. Time će biti stvoren pritisak pa nestrpljivost može biti  razumljiva, ali ne i produktivna. Svaka autentična promena dešava se isključivo malim koracima, ne preskocima. Marginalistički pristup ne ubrzava, već osnažuje hod.

Iako obično to ne znaju, svaka osoba je biće polarnosti pa i klijent koji dođe na psihoterapiju. Često se dogodi da je klijent prefokusiran na jednu od krajnosti, obično onu lošiju. Ipak, u sebi nosimo krajnosti u čijem odnosu nastaje psihička energija. Baš kao što električna energija nastaje kretanjem polova magneta u odnosu na provodnik, tako i u čoveku pokret nastaje iz napetosti između suprotnosti. Struja nije ni magnet ni provodnik, već proizvod njihovog odnosa. Tako i psihička energija nije sadržana u jednoj emociji ili misli u odnosu sa vanjskom ili unutrašnjom realnosti, već u napetosti između njih. Zato jedan trenutak ne možemo ispravno razumeti van šireg konteksta. Potrebno je vreme da klijent to nauči. Za početak da primeti „čašu meda“ a ne samo „čaše žuči“, kako bi Njegoš rekao. Marginalizam ne analizira delove odvojene od celine zato što to nema smisla.

Teško je priznati ono što nije dobro u nama. U praksi sam imao klijente koji su, uprkos očiglednom ličnom doprinosu sopstvenom stanju, negirali odgovornost. Drugi su, suprotno tome, brzo preuzimali verbalnu krivicu, ali bez stvarne unutrašnje promene. Neki su uvideli da su sami kreatori svojih osećanja, ali bi to saznanje ubrzo potisnuli ili obesmislili. Bilo je i onih koji su pružali snažan otpor promeni, čak i kada im je delovala logično, pa i neophodno. Među te obrasce ponašanja svakako treba ubrojati i „znanje“ ili „svesnost“ koji to nisu, kada klijent tvrdi da zna ili da je svestan, a da to zapravo ne prati ni promišljanje, ni iskustvena povezanost, ni promena ponašanja. Laganje sebe na psihoterapiji je češće nego što se misli, ne iz loše namere, već iz mehanizama odbrane. Svi ovi obrasci, izbegavanje, odlaganje, prividna prihvatanja, laganje sebe, nisu slabost. Oni su deo puta. Delovi hoda kroz maglu pre nego što se pojavi svetlost.

Put ka promeni nije pravolinijski, vodi kroz preispitivanja, otpor, pa i iluzije. Ali svaka tačka na tom putu može postati polazna tačka istinske promene. Dokle god se ova pitanja i preduslovi ne razjasne, teško je govoriti o svetlosti u čoveku. A upravo prepoznavanje te unutrašnje svetlosti, koja ne dolazi spolja i ne nameće se silom, jeste jedan od ključnih ciljeva i puteva marginalističkog psihoterapijskog principa. Razvoj nije stalan uspon, već skokovit proces koji podrazumeva i povremene padove. Upravo ti padovi, ako se primećuju svesno i prihvate sa ljubopitljivošću umesto osudom, često postaju najvažnije lekcije na putu promene.

Načelno o marginalističkom psihoterapijskom principu

Marginalistički psihoterapijski princip polazi od jednostavnog načela: ono što je ključno za naš rast, neretko se nalazi na rubu, ne u centru pažnje, već na margini svesti. Ovo je načelo iz kojeg princip proizilazi. Teško da će bitne stvari duša govoriti kroz dramu, već kroz tihi glas, kao što je to navedeno u 1.  Kraljevima 19,12. „I posle zemljotresa dođe oganj; ali Gospod ne beše u ognju. A posle ognja dođe tihi, tanani glas.“ Mislim da ne postoji osoba koja nije čula unutrašnji „tihi glas“, a da nije reč o auditivnoj halucinaciji. Na margini svesti se nalaze ideje, suptilna osećanja, tihe misli, zaboravljene slike i slabe slutnje koje izmiču svakodnevnom opažanju. Upravo tu, na toj granici između poznatog i neosvešćenog, nastaje prostor promene. Koliko puta mi se dogodilo da se pokajem što nisam poslušao taj glas! Na primer, ako mi se u trenutku javi misao „spakuj smeće“, a odmah zatim pomislim „neka, prvo da izvadim sudove iz mašine“, gotovo je sigurno da smeće neću izbaciti. Taj prvi impuls je bio poziv sa margine, nežan, ali istinit.

Iz principa proizilaze metode a ovde je to pažlljivo osluškivanje onoga što smo skloni da zanemarimo. Ova metoda se ne bavi direktnim „popravljanjem“ simptoma. Cilj je da klijent nauči da obrati pažnju na ono što mu duša tiho govori.

Promena koja dolazi sa margine ne nameće se spolja, već se rađa iznutra, spontano, postepeno i autentično.

U duhovnom smislu, ovaj proces se može razumeti i kao obnova svesti, svojevrsno ponovo rođenje, u skladu sa rečima iz trećeg poglavlja Jevanđelja po Jovanu: „Ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božijeg.“ Marginalizam poziva upravo na takvu vrstu buđenja, ne spoljašnje konformnosti, već unutrašnje istinitosti.

Srž ovog pristupa jeste u promeni odnosa prema sebi jer ljubav prema bližnjem korelira sa ljubavlju prema sebi. Isusova zapovest „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“ ovde nije samo duhovna smernica, već terapeutski princip. Ljubav prema sebi nije sebičnost, već uslov za saosećanje. Bez samoprihvatanja, svaka briga o drugome postaje prazna forma ili manipulacija. Samo onaj ko ume da se osloni na sopstvenu marginu, može istinski razumeti i prihvatiti marginu drugog. Zato je marginalistički pristup više od metode, on je način postojanja, hod po ivici svesti, tiha pažnja prema onome što bi inače bilo odbačeno. U toj pažnji leži i početak ozdravljenja.

2.    Temeljne vrednosti i duhovni okvir

U osnovi marginalističkog psihoterapijskog principa nalazi se duboka vera u neugasivu vrednost svakog ljudskog bića. Ta vrednost ne dolazi iz društvene uloge, uspeha ili prepoznavanja od strane drugih, već iz Božje prisutnosti u čoveku, prisutnosti koja je tiha, nenametljiva, postojana. Ona ne zavisi od trenutnog osećanja ili samopouzdanja već je ontološka, ona jednostavno jeste. U njoj leži temelj ličnog dostojanstva.

Čak i onda kada se čovek udalji od sebe, kada se izgubi u navikama, obrascima ili potiskivanjima, unutrašnja svetlost ne nestaje. Marginalistički princip ne traži od klijenta da izmišlja novu ličnost, već da pronađe ono što je već u njemu zaboravljeno, preglasano ili skrajnuto. Ta svetlost je u temeljima svake ideje, svakog uvida, svakog glasa sa margine svesti. Nije jaka, ali nikada ne prestaje da gori.

Takav pogled zahteva da ljubav postane mera odnosa i prema sebi, i prema drugima. Ljubav nije slabost niti „samo“ emocija, iako složena. U ovom pristupu, ljubav je snaga da se bude prisutan, da se ne beži od sebe, da se uvažava sopstvena granica i granica drugog. Ljubav prema sebi ne isključuje druge već ih podrazumeva. Samo onaj ko ume da se saosećajno odnosi prema sopstvenim ranama, može sa poštovanjem pristupiti ranjivosti drugog. Čuvajmo se da ljubav, pa i prema sebi, ne ohladi, koju ćemo vatru tada raspaliti?

U marginalističkom radu, vera i ljubav nisu dogme već unutrašnji orijentiri. Ne radi se o slepom prihvatanju, već o postepenom ponovnom otkrivanju: ko sam kada nisam u funkciji, kada nisam pod maskom, kada sam tiho svoj? Odgovor na to pitanje nije formula, već put. I upravo taj put čini duhovni okvir ove psihoterapijske prakse.

3.    Osnovni metodološki koraci

Prekid razvoja, zadržavanje u neadekvatnim zonama komfora i ponavljanje prevaziđenih obrazaca ponašanja vode ka gubitku psihološke ravnoteže i na kraju do pojave simptoma. U okviru psihoterapije koja se zasniva na marginalističkom principu, ne usmerava se pažnja direktno na simptome, već na put koji oni pokazuju: simptomi su signali da nešto u životnom sadržaju zahteva promenu. Kroz ovaj pristup, promena se ne sprovodi naglo, već se gradi postupno, malim koracima, u skladu sa unutrašnjom dinamikom klijenta.

Slede koraci koji se u praksi pokazuju kao korisno, razumljivo i primenljivo metodološko uputstvo. 

3.1.  Upoznavanje sa strukturom psihe

Na početku terapijskog procesa važno je da klijent razume osnovne delove svoje unutrašnje psihičke strukture: id, ego i superego. Bez tog uvida, teško je shvatiti, a još teže razvijati funkciju svesti i sopstvenu odgovornost unutar te unutrašnje dinamike.

Mnogi klijenti misle da su „budni“ samim tim što razmišljaju ali biti budan ne znači biti svestan. Zato ih upućujem na treće poglavlje „Knjige za svaki dan“ u kojem je jednostavno i precizno opisan Frojdov strukturni model psihe.

Naredna stepenica jeste primena tog znanja. Često postoji otpor promeni koji dolazi iz ida, impulsivne želje, neprerađene potrebe, nesvesne strategije za izbegavanje nelagodnosti.

Zato je važno da klijent razume sledeće:

1. Ego je centar svesti, koji balansira između unutrašnjih poriva i spoljašnje realnosti. On nije komandant, već posrednik, ali može da postane dobar domaćin.
2. Klijent uči da prepozna psihološke granice, kako u sebi (prema impulsima ida i pritiscima superega), tako i u odnosu na druge ljude i događaje. To je temelj zrelog odlučivanja i autentične odgovornosti. 

3.2.  Aktivnost, neaktivnost, pasivnost

U većini slučajeva, id isuperego su aktivni, dok ego, odnosno svest kao njegov centralni deo, ostaje neaktivan ili slabo angažovan. Pokretanje aktivnosti ega najčešće se dešava kroz svesne zadatke.

Marginalistički psihoterapijski princip zato pravi jasnu razliku između neaktivnosti i pasivnosti ega

Dimenzija ega	Neaktivnost	Pasivnost
Može biti…	Svesna i izabrana	Nesvesna i reaktivna
Funkcija	Odmor, čekanje, promišljanje	Odupiranje promeni, izbegavanje odgovora
Svest	Prisutna	Često umanjena
Dinamika	Privremeno zaustavljena ili veoma usporena	Postojano zaustavljena ako se ne osvesti
Marginalistički	Može biti prostor margine gde ideja sazreva	Sprečava pristup margini

Prihvatanjem pasivnosti kao opcije, preuzimamo i odgovornost za moguće posledice.

Upravo zato se ova tačka prirodno nadovezuje na naredni korak, primenu osnovne formule marginalističkog psihoterapijskog principa, u kojoj aktivacija ega počinje kroz mikro-pokrete unutar svesne namere.

3.3.  Osnovna formula i holistički pristup

Već na prvoj seansi, klijent upoznaje formulu: „Dobar sebi = prijatno + korisno + moralno“. Ovo je ključ za razumevanje lične dobrobiti.

Uporedo, dobija osnovnu sliku o holističkom pristupu: telesni, psihološki, socijalni i duhovni aspekt života zahtevaju pažnju i negu.

Kroz male korake (uvođenje, korekcija ili eliminacija prevaziđenog sadržaja) klijent uči da postepeno utiče na kvalitet svog života.

Na prvoj seansi klijent se upoznaje sa pomenutim da bi korak po korak prelazili sa jednog na drugo polje, zaključno sa arhitekturom duše.

3.4.  Postepeno uvođenje discipline i organizacije

Bez strukture nema promene. Promena ne nastaje iz haosa, već iz reda koji se uvodi postepeno, u skladu sa kapacitetima klijenta. Prvi vid tog reda su dve ključne osobine: disciplina i organizacija. Uvode se isključivo malim koracima, bez pritiska i bez idealizacije.

Disciplinu i organizaciju gradimo na dva osnovna načina:

• Prvi se odnosi na dinamiku zakazivanja seansi, koje su najčešće jednom sedmično. Sam kontinuitet i posvećenost vremenu susreta postaje temelj za unutrašnju strukturu.
• Drugi se odnosi na svakodnevno beleženje suptilnih prijatnosti i korisnosti koje klijent oseti ili priredi sebi. Ova vežba ima dvostruku funkciju: jača prisustvo i gradi odnos prema sebi.

Ukoliko klijent započne ovaj zadatak već od prve seanse, ranije započinje i proces promene  kroz praksu koja ne traži snagu, već postojanost.

Od druge ili treće seanse, ukoliko je potrebno, disciplinu i organizaciju prebacujemo i na fiziološki aspekt života. To obuhvata urednost i uvremenjenost u ishrani, spavanju, fizičkoj aktivnosti i ličnoj higijeni, u meri u kojoj je to primenjivo za konkretnog klijenta. Briga o telu postaje oslonac za stabilizaciju psihe.

3.5.  Usmeravanje pažnje na tišinu i marginu

Klijent uči da obrati pažnju na ono što inače prolazi neprimećeno, na tihe impulse, suptilne osećaje i ideje koje dolaze iz tišine. To je prvi korak ka stvaranju lične promene koja ne dolazi spolja, već iznutra.

U četvrtoj tački već je opisan početni zadatak: beleženje suptilnih prijatnosti i korisnosti koje su se dogodile tokom dana. Ovaj korak sada nadograđujemo: klijent počinje da predviđa i planira korisne i prijatne aktivnosti unapred, za tekući ili naredni dan. Ovo može postati praksa već od treće seanse.

U fokusu je korisnost, a zatim prijatnost. Ako je klijent sklon uživanju bez mere, ova vežba dobija dodatni značaj kao korektiv hedonističkog odnosa prema životu. Kod depresivnih klijenata u fokusu   je korisnost. Ako je klijent preterano usmeren na efikasnost i korisnost, ova vežba postaje prilika da osvesti i prepozna male prijatnosti koje ranije možda nije primećivao. Tako se uspostavlja ravnoteža između korisnog i lepog, između učinka i prisustva.

Ovaj zadatak neće biti moguć bez razvijanja sposobnosti da se oslušne tišina na margini svesti, odnosno da se prepoznaju ideje koje ne dolaze kroz buku, već kroz unutrašnji mir. Bez novih ideja, klijent će iznova ponavljati stare obrasce i ostajati unutar komforne zone, bez stvarnog pomaka, bez promene, bez rasta.

3.6.  Prepoznavanje izazova kao poziva na promenu paradigme

Marginalistički psihoterapijski princip ne vidi životne izazove kao prepreke, već kao pozive na rast. „Što te ne ubije to te ojača“, kaže izreka. On redefiniše iskustvo:

• problem postaje prilika,
  • stres izvor životno važnih znanja,
  • simptom postaje signal,
  • korišćenje resursa pokazatelj je zrelosti,
  • unutrašnja tišina je mesto pojave ideje,
  • greška nije ništa drugo do prilika za učenje.

Ovakvo gledanje ne nudi gotova rešenja, već poziva klijenta na promenu paradigme načina na koji tumači sebe, druge i stvarnost.

Iz promene paradigme proizilazi promena životne filozofije.

3.7.  Put ka promeni životne filozofije ide preko margine

Ova tačka ne donosi novi zadatak već poziv na promenu životne filozofije. To je centralna nit marginalističke metodologije, nije tehnika, već način gledanja na svet i na sebe.

Bilo da je izražena kroz Isusovo ukazivanje na „uzani put“, ili kroz izreku da „život čine sitnice“, sposobnost da se prepoznaju marginalni sadržaji vodi ka dubljem životnom preusmerenju.

Zato se klijent postepeno uvodi u promenu unutrašnjeg dijaloga kako sa sobom, tako i sa spoljnim svetom:

1. Unutrašnji dijalog, prema sebi i sopstvenoj stvarnosti: umesto osude, razvija se ljubopitljivost. Umesto „zašto opet ovo?“, postavljaju se pitanja: „Šta mi ovo govori?“, „Šta sam iz toga naučio?“, Šta želim da promenim?“, i tako dalje.

U unutrašnjoj realnosti su osećanja, misli, slike, sećanja i slutnje koje dolaze tiho, često kao šapat sa ivice svesti.

• Spoljašnji dijalog, prema stvarima koje se mogu menjati: klijent pravi listu mogućih promena koje bi želeo da uvede u svoj život, ne kao obavezu, već kao izbor. Ono što svesno izabere, smešta u kalendar ili dnevni raspored, čime se formira most između želje i delovanja, između unutrašnjeg impulsa i spoljašnje organizacije.

U spoljašnjoj realnosti su sitnice koje nedostaju da bi život bio potpun, kao i one koje se ponavljaju kao besmislene, ali i dalje uzimaju mesto i energiju.

Termin	Svesnost	Sadržaj	Primer	Promena
Životna filozofija	Svesna	Stavovi i vrednosti	„Problem je prilika za rast.“	Brža
Životna paradigma	Nesvesna	Duboka uverenja o životu i sebi	„Iz svake situacije mogu nešto da naučim.“	Sporija

Menjati možemo samo sebe i to iznutra. Oni koji su predominantno orijentisani ka spoljašnjoj realnosti osvestiće marginalne ideje tek kada i „kamila prođe kroz iglene uši“ (Matej 19,24.). Marginalistički pristup poziva da se pažnja prebaci sa centralnog na periferno, sa glasnog na tiho, sa očiglednog na suptilno. U tome je početak promene životne filozofije.

3.8.  Samoprihvatanje kao duhovni čin

Zbog čitavog niza ranih uticaja i mehanizama odbrane nekada dolazi do idealizacije sebe, bilo u pozitivnom („ja sam savršen“), bilo u negativnom smislu („ni za šta nisam“). Iako su to krajnosti, u psihoterapijskoj praksi se često srećem sa nesvesnim otporom prema prihvatanju sopstvenih „loših“ osobina i ponašanja.

Marginalistički psihoterapijski princip ne pokušava da menja osobine direktno, već im priznaje pravo na postojanje. Nema idealizacije, postoji celovitost koja nastaje integracijom onoga što jeste dobro i onoga što jeste problematično u ličnosti. To ne znači da se osoba hvali svojim greškama već da ih prihvata kao preduslov da bi se njima uopšte mogla baviti.

Uopšte govoreći, na psihoterapiju ne dolazi onaj kome „ništa ne fali“! Naprotiv, dolazi onaj ko je spreman da pogleda u ono što fali, da se s tim ne identifikuje, nego da s tim počne dijalog. Kao što alkoholičar ne može početi lečenje dok ne prihvati da jeste alkoholičar, tako ni klijent ne može ući u stvarnu promenu dok ne pogleda u sebe, bez idealizacije i bez bežanja.

Prihvatanje sopstvenih „loših“ osobina, ideja i ponašanja, priznavanje grešaka i propusta najdublji su sloj samoprihvatanja. Bez toga, svaka promena ostaje površna ili uslovna. Ova tačka je duhovni temelj promena koje slede u psihoterapijskom radu.

Sistem / funkcija	Odnos prema lošim sadržajima
Id (Frojd)	Impulsivno izražava nagone bez moralne evaluacije; želi trenutno zadovoljenje.
Superego (Frojd)	Oštro osuđuje, sudi, stvara krivicu i stid, traži moralnu „čistotu“.
Ego / svest	Pokušava da balansira, često potiskuje loše, racionalizuje ili izbegava.
Kognitivna terapija	Menja negativne misli, često radi reinterpretaciju i racionalno preoblikovanje.
Psihodinamska terapija	Traga za uzrokom „lošeg“ u ranom iskustvu, fokus na razumevanje i uvid.
Geštalt terapija	Radi kontakt s potisnutim delovima, prihvata sve aspekte sebe u „sada i ovde“.
Marginalistički princip	Svest daje pravo na postojanje lošem, bez glorifikacije ili potiskivanja. Prvi korak je prihvatanje; tek zatim dolazi transformacija.

3.9.  Praktikovanje zapovesti „kao samog sebe“

Ova zapovest nije samo etički imperativ, već i psihološki princip, ravnoteža između davanja i primanja, između ljubavi i granica, između samopoštovanja i empatije. Valja svakodnevno osvestiti i postaviti sebi pitanje: „Kako sam danas voleo sebe?“ i to zapisati.

Život je po prirodi sinusoidan, to ne možemo promeniti. Ali zamenica „moj“ menja sve. MOJ život! Ona daje smisao svakom trenutku. I kada mi je lepo, i kada sam do guše u „septičkoj jami“, život je moj, i vredi više od mnogo vrabaca (Matej 10,31). I kao takav, vredi ga nositi, negovati i razvijati.

Ovo je drugi korak marginalističkog psihoterapijskog principa, jer se bavi ličnom dobrobiti u sva četiri aspekta bića: telesnom, psihološkom, socijalnom i duhovnom. Samo klijent može razmotriti koje sadržaje svog života želi da koriguje, koje da izbaci, a koje da unese, u skladu sa svojim godinama, okolnostima i uslovima u kojima živi. Tako se određuje cilj koji se ne nameće već raste, korak po korak. U tom trenutku počinje treći korak marginalističkog principa.

Na tom putu, osoba se susreće i sa osobinama koje često predstavljaju prepreke razvoju, kao što su lenjost, površnost, neodgovornost, neorganizovanost i nedisciplina prema sebi.

3.10.                 Arhitektura duše – treći korak

Ova faza ne označava kraj puta, već početak dubljeg, tihog građenja iznutra. U pitanju je celoživotni zadatak: uticaj na oblikovanje vlastite duše. Jer, ukoliko se time ne pozabavim, ukoliko ne radim na tome ko hoću da budem, gotovo je sigurno da će umesto mene to uraditi okolnosti, očekivanja, slučajnosti i prelomni događaji. I onda ostaje pitanje: „Da li ću na kraju biti zadovoljan onime što je od mene ’nastalo’“?

Zadatak oblikovanja duše ne završava se sertifikatom, ni uspehom u spoljnim kategorijama. On se neprestano razvija, u skladu sa unutrašnjim idealima koji se, kako godine prolaze, menjaju, preoblikuju i produbljuju.

Ne zaboravimo: konac delo krasi. Svaki stadijum psihološkog razvoja ima svoj kraj, ali onaj pravi, zadnji, jeste završni čin života. To je starost, vreme kada više gotovo ništa ne mogu da promenim, ali mogu da osetim da li je celina mog života skladna. Jer, kako nas podseća Erikson, u starosti ne biram više šta će biti ali biram da li ću ići ka integraciji ili ka beznađu. I taj izbor ne dolazi iz trenutka, već iz onoga što sam radio tokom svih prethodnih stadijuma.

U psihičkoj strukturi čoveka, ideal se rađa u naporu da se postigne ravnoteža između ida, ega i superega. Superego u tom procesu predstavlja unutrašnji moralni orijentir, težnju ka višem, ka celovitosti, ka idealu. Ali ukoliko se ta težnja postavi prerano i bez oslonca u iskustvu lako može skliznuti u isključivost, rigidnost, pa i fanatizam. Zato se u marginalističkom pristupu ne teži nagloj transformaciji, već postepenoj integraciji, u ritmu koji osoba može da izdrži i razume.

Ideal, bilo da se gradi u skladu sa filozofskim pravcem, Isusovim učenjem, Muhamedovim putem ili ličnim duhovnim uvidom, nije spoljašnja norma, već unutrašnja zvona koja pozivaju na sklad. To je unutrašnji obrazac ravnoteže koji se živi svakog dana, u malom.

Građenje arhitekture duše u marginalističkom pristupu odvija se kroz tri osnovna koraka, koji se uvek primenjuju na četiri aspekta ličnosti: telesni, psihički (intelektualni i emotivni), socijalni (društveni i statusni), i duhovni. Zastupljenost i naglasak ovih aspekata menja se u zavisnosti od životne faze, ali svi ostaju prisutni, kao četiri zida unutrašnje građevine.

a)      Pronalazak adekvatnih aktivnosti

Adekvatne aktivnosti se ne znaju unapred. Otkrivaju se kroz pokušaje, greške, tiha otkrića i lične poraze. Ne teorijom, već životom. U tom procesu, klijent se ohrabruje da proba, sluša sebe i prepozna unutrašnju rezonancu. Sve što je očigledno destruktivno ne ulazi u ovaj prostor jer arhitektura ne počiva na ruševinama, već na svesno izabranim materijalima.

b)      Ciljevi i mali  koraci

Ideje koje dolaze sa margine svesti retko dolaze kao gotovi planovi. One su semena, a ne gotova stabla. Zato se do ciljeva ne ide skokovima, već malim, konkretnim koracima, u ritmu koji poštuje lične granice. Svaki postignuti korak postupno gradi osećaj unutrašnje sigurnosti, ne zato što je velik, već zato što je stvaran. U prirodi rast se dešava postupno, ali u skladu sa dinamikom razvoja te vrste.

c)      Praćenje i svesno uviđanje napretka

Bez praćenja, put može postati nevidljiv. Praćenje nije kontrola, već prisećanje kako bi klijent video koliko se već promenilo. Kada pogleda unazad i vidi pomak, ne dobija samo potvrdu već novu snagu za nastavak. Put ne traje kraće, ali postaje smisleniji.

3.10.1.  Zidanje iznutra

Arhitektura duše nije brzopotezni projekt, već tiha gradnja. Ona se odvija u skladu sa fazama života, unutar kapaciteta koje imamo i u svetlu ideala koji nas vode. Neki će naglasak staviti na telo, neki na duhovnost, neko na odnose, ili na materijalno, ali svi zidamo, svaki dan. Zidajmo celovito i postupno.

Promena koja iz ovakvog procesa nastaje nije dramatična. Nije „predstava u tri čina“. Ona je tiha, duboka i trajna. I upravo u toj tišini, u toj unutrašnjoj građevini koja se zida svesno, nastaje ono što zovemo „autentična sloboda“. Prema tome ovaj metodološki okvir nije šema, već prostor za kretanje. On ne diktira tempo već prati životni ritam pojedinca.

3.10.2.  Spoj arhitekture duše i ontološkog postojanja[1]

Rad na arhitekturi duše i postavljanje pitanja „ko hoću da budem“ ne znači stvaranje idealizovane slike o sebi, već postepeno približavanje unutrašnjem jezgru ličnosti. Marginalistički psihoterapijski princip ne teži pukoj funkcionalnosti, već ontološkom postojanju, prisustvu koje se ne zasniva na ulozi, ponašanju ili prilagođenosti, već na autentičnom biću.[2]

„Biti u sada i ovde“ nije tehnika, već rezultat sazrevanja. Do toga se dolazi kroz lične korake, ciljeve, greške i unutrašnja razjašnjenja, sve ono što čini građu arhitekture duše.
U tom procesu, ideal, bilo da je duhovne, etičke ili egzistencijalne prirode, nije teret, već orijentir. Zato pitanje „ko hoću da budem“ ne isključuje postojanje, već mu prethodi kao unutrašnje trasiranje puta. Kada se ono ne temelji na spoljašnjim očekivanjima, već na unutrašnjoj istini, prerasta u dublje pitanje: „Ko sam, kada sam tih, kada sam prisutan?“ U tom odgovoru počinje istinsko, ontološko postojanje.

4.    Ne lečimo kvar, već slušamo signal

Većina psihoterapijskih pristupa započinje pitanjem: „Šta nije u redu sa mnom?“ Marginalistički princip postavlja drugo pitanje: „Šta to u meni još nisam saslušao?“ Ova razlika u početnom pitanju nije samo tehnička, ona označava drugačiji pravac pažnje. Dok klasični modeli često kreću od simptoma, marginalistički pristup se usmerava na ono što tiho čeka da bude primećeno.

Ipak, u praksi se često pokazuje da je za neke klijente neophodno da terapijski rad počne u okviru klasične psihoterapije. Kada su simptomi burni ili iscrpljujući, prvi korak jeste stabilizacija i vraćanje osnovne psihološke ravnoteže. Tek kada se glas unutrašnjeg haosa stiša, može se čuti ono što dolazi sa margine. U tom trenutku, nevolja više nije samo nešto što treba da prođe, ona postaje poziv na promenu. Ponekad ćemo zahvaljujući nevolji „okrenuti novi list“, kao što sam rekao u 3.6. Možda ćemo upravo zahvaljujući nevolji početi da pišemo novi tom života, ko to zna.

Uobičajeni terapijski modeli oslanjaju se na strukturu, tehniku i interpretaciju. U njima je terapijski proces često vođen logikom, analizom i primenom definisanih metoda. U marginalizmu, oslonac je drugačiji: prisutnost, i to istovremena prisutnost i terapeuta i klijenta, postaje ključna vrednost. Tehnika nije zabranjena, ali nije ni centar procesa. Ona je podrška, a ne vođa. U ovom pristupu, terapeut ne „popravlja“ klijenta. Simptom nije kvar. On je signal. Tiho zvono sa margine, poziv na osluškivanje, a ne na korekciju. Zato marginalno ne znači bolesno.

Ono što se pojavljuje na margini, bilo svesti, bilo društva, često je nosilac autentičnosti. Takav sadržaj se ne gura u centar pažnje, ne postaje ideologija. On se prati, neguje i pušta da pronađe mesto koje mu prirodno pripada.

Zbog toga marginalizam nije samo metod rada. To je etički stav i ontološki pogled na čoveka. Ne polazi od „funkcionisanja“, već od bića. Put koji predlaže nije univerzalan, a tempo nikome ne nameće. Potrebni su: prisutnost, strpljenje i hrabrost da ostanemo uz ono što tek dolazi u svest. 

4.1. Ontološki pogled na marginalizam: biti, a ne samo funkcionisati

Većina psihoterapijskih pristupa pokušava da pomogne osobi da funkcioniše bolje, da prepozna obrasce, da se adaptira, da smanji simptome, da poboljša odnose. I to jeste dragoceno.

Ali marginalistički princip ide dublje. On ne pita: „Kako da se prilagodiš?“ On pita: „Ko si ti kada prestaneš da se prilagođavaš?“

U tom smislu, marginalizam ima ontološku dimenziju. To znači da ne polazi od ponašanja, već od bića. Ne od spoljašnjih ciljeva, već od unutrašnje istine. Marginalizam pretpostavlja da u svakom čoveku postoji jezgro koje ne treba stvarati, već otkrivati. To jezgro se ne nalazi u ulozi, identitetu, pa čak ni u osećanjima, već u prisutnosti. Tiho, ali stalno, ono govori iz margine svesti.

Zato terapeut u ovom pristupu ne gleda klijenta kao osobu koju treba oblikovati, već kao biće koje je pozvano da čuje sebe, ne kao šum iz prošlosti, već kao poziv u sadašnjosti. Ontološki pristup znači verovati da čovek ne postaje vredan kad se „popravi“, već da njegova vrednost prethodi svakom trudu, svakom uspehu, svakom neuspehu.

Postojanje u „sada i ovde“, toliko cenjeno u savremenim pristupima, nije uvek odmah dostupno. Nekada je do tog oblika prisutnosti moguće doći tek nakon formiranja određenih uloga, posebno kada je osoba zarobljena u nediferenciranoj sadašnjosti, bez jasne psihološke strukture. Ako su obrasci ponašanja zastareli, ako je život obavijen strahom i izbegavanjem promene, tada biti „sada i ovde“ postaje neautentična iluzija, često pasivnost maskirana kao prisutnost.

Erik Erikson je, bez znanja o postojanju DNK, intuitivno podelio život na razvojne stadijume tačno opisujući kako svaki period života nosi svoj zadatak. Njegova epigenetska logika danas se sve više potvrđuje kroz uvid u genetske i neurološke osnove razvoja. U tom smislu, uloge koje preuzimamo nisu prepreke postojanju, već njegove razvojne stanice. Tek kada ih osvestimo, prođemo i, u određenom trenutku, prevaziđemo, možemo autentično postojati u „sada i ovde“, ne kao forma, već kao celovita osoba.

To je pogled koji ne pita: „Da li valjaš?“ već: „Gde si? Čujem li te? Jesi li tu?“

5.    Cilj: lična dobrobit u svetlu odnosa sa drugima

U marginalističkom psihoterapijskom principu, lična dobrobit se ne doživljava kao sebični cilj, već kao uslov za stvaranje zdravih, istinitih odnosa sa drugima. Ona nije bekstvo u individualizam, niti zadržavanje u sopstvenom svetu, već priprema za zajedništvo koje ne iscrpljuje, već obnavlja.

Čovek koji ne brine o sebi, koji ne poznaje svoje granice, koji ne prepoznaje svoje potrebe, ne može dugoročno biti izvor podrške drugome. Takvo davanje najčešće postaje oblik samoponištavanja ili prikrivena manipulacija.

Zato psihoterapija nije luksuz introspektivnih, već priprema za autentičnu ljubav prema bližnjem, onu koja ne žrtvuje sebe, već počinje iz ljubavi prema sebi. Ne iz razmaženosti, već iz odgovornosti. Ne iz narcizma, već iz istinske sposobnosti da budemo prisutni, bez pritiska da se dokažemo ili opravdamo.

Ljubav koja proizlazi iz takvog uvida ne zahteva simetriju ni povratnu informaciju. Ona ne zavisi od tuđe reakcije, jer je ukorenjena u duhovnom iskustvu: „Dobro mi je što postojim i zato želim da tvoje postojanje bude blagosloveno.“ U toj meri, psihoterapija postaje i duhovna praksa, tiha izgradnja sposobnosti za zajedništvo koje ne traži, već daruje.

U ovom pristupu, lična dobrobit i zajedništvo nisu dva suprotna cilja, već dva kraja istog puta koji vodi iznutra ka spolja. Ko na tom putu nauči da vidi sebe, naučiće i da prepozna čoveka pored sebe.

6.    Zaključak: Psihoterapija kao duhovna praksa

Marginalistički psihoterapijski princip ne odriče vrednost stručnog znanja. Naprotiv, uvažava ga i koristi, ali ga ne stavlja iznad unutrašnjeg glasa. Znanje bez ljubavi ostaje hladno, ali ni ljubav bez osnovnog psihološkog razumevanja ne vodi ka rastu. Tehnika bez prisutnosti ostaje prazna, kao što i prisutnost bez orijentira može postati rasuta. U ovom pristupu, znanje služi ljubavi a ne obrnuto.

Ova metodologija nije zatvorena struktura, već živa mapa za rad sa onim što dolazi tiho i sa margine. Ona ne nudi gotove recepte, već otvara prostor za prepoznavanje ličnih ritmova, malih pomaka i autentičnih ideja. Sve što je u prethodnim poglavljima opisano, od prepoznavanja simptoma kao signala, preko tihe gradnje discipline, sve do arhitekture duše, pokazuje da je promena unutrašnji hod, a ne korekcija spoljašnjih oblika.

U središtu ovog pristupa nalazi se ljubav prema sebi kao preduslov ljubavi prema drugome, ali ne narcistička, već odgovorna, trezvena i svesna ljubav, ona koja zna da razlikuje želju od potrebe, krivicu od savesti, brzinu od ritma.

Duhovni okvir terapije nije dogmatski nego je iskustveni. Čovek se ne menja da bi bio prihvaćen, već se prihvata da bi mogao da se menja. Prihvatanje nije kraj puta, već početak unutrašnjeg preobražaja, ne iz obaveznosti ili pokornosti, već iz osluškivanja unutrašnje istine. Zato ovaj pristup ne vodi ka konformizmu, već ka autentičnosti. Ne poziva da budemo „kao drugi“, već da složimo sopstvenu unutrašnju arhitekturu: ne da bude savršena, već da bude naša, istinita i celovita.

Možda je najtačnije reći: marginalistički psihoterapijski princip nije gotov odgovor, već poziv. Poziv da se tiho i prisutno oslušne ono što nije u centru pažnje, ali jeste u središtu bića. To je hod koji počinje sa margine, ali vodi ka centru.

7.    Epilog

• Za one koji tragaju u tišini, a ne u buci.
• Za one koji slušaju glas koji ne viče, ali ne prestaje da govori.
• Za one koji rastu, ne da bi postali neko drugi, već da bi se setili ko već jesu.
• Za one koji se ne prilagođavaju svetu, već ga tiho menjaju tako što ostaju verni sebi.

Za njih je ovaj pristup napisan ne kao pravilo, već kao oslonac. Ne kao put kojim se mora, već kao poziv da se krene iznutra.

Sadržaj

Metodologija marginalističkog psihoterapijskog rada. 3

1.      Uvod. 3

2.      Temeljne vrednosti i duhovni okvir. 6

3.      Osnovni metodološki koraci 7

3.1.       Upoznavanje sa strukturom psihe. 7

3.2.       Aktivnost, neaktivnost, pasivnost. 8

3.3.       Osnovna formula i holistički pristup. 8

3.4.       Postepeno uvođenje discipline i organizacije. 8

3.5.       Usmeravanje pažnje na tišinu i marginu. 9

3.6.       Prepoznavanje izazova kao poziva na promenu paradigme. 10

3.7.       Put ka promeni životne filozofije ide preko margine. 10

3.8.       Samoprihvatanje kao duhovni čin. 11

3.9.       Praktikovanje zapovesti „kao samog sebe“. 12

3.10.      Arhitektura duše – treći korak. 13

4.      Ne lečimo kvar, već slušamo signal 15

4.1.       Ontološki pogled na marginalizam: biti, a ne samo funkcionisati 16

5.      Cilj: lična dobrobit u svetlu odnosa sa drugima. 17

6.      Zaključak: Psihoterapija kao duhovna praksa. 18

7.      Epilog. 19

---

[1] Izraz „ontološko postojanje“ koristim se svesno, iako ontologija po definiciji već podrazumeva postojanje. Ovim dodatkom želim napraviti razliku između pukog funkcionisanja, preživljavanja ili društvene prisutnosti, i dubljeg, autentičnog postojanja koje proizilazi iz unutrašnjeg bića. U tom smislu, „ontološko postojanje“ označava bivstvovanje koje nije zasnovano na ulozi, uspehu, simptomu ili adaptaciji, već na istini ličnog identiteta.

[2] Primer iz prakse:

Klijentkinja u svojim kasnim četrdesetim godinama godinama, majka dvoje dece, godinama je uspešno „funkcionisala“, obavljala poslove, ispunjavala obaveze, činila ono što se od nje očekivalo. Na terapiju je došla sa osećajem da „ne zna gde je u svemu tome“. Na pitanje „šta želiš?“ dugo nije imala odgovor, jer je naučila da želi ono što treba. Kroz male korake, vođenje dnevnika sitnih prijatnosti, postavljanje jednostavnih ciljeva (npr. „petnaest minuta bez mobilnog telefona“, „šetnja bez svrhe“, „kupovina nečega sebi, a ne detetu“), počela je da otkriva svoj lični prostor. Jednog dana, usred obične šetnje, izgovorila je: „Kao da sam prvi put sa sobom. Nema plana, nema funkcije, ali ja sam ovde.“ To je bio početak njenog ontološkog postojanja, trenutak u kome je „ko hoću da budem“ prestao da bude spisak osobina i postao unutrašnji osećaj istinitosti.