STRUKTURA PSIHE – principi zadovoljstva i realiteta
Četvrti deo
Naša psiha funkcioniše na dva osnovna principa: principu zadovoljstva i principu realiteta. Princip zadovoljstva je povezan sa nagonima i Idom, nema kontakt sa fizičkom realnošću, raspolaže osnovnom psihičkom energijom, temelji se na nasleđenim mehanizmima i ne zavisi od iskustva. Princip realiteta, s druge strane, određuje naš Ego koji ima kontakt sa okruženjem i uvid u realnost i čiji je glavni zadatak da u sredini pronađe objekat zadovoljenja. Tu je i princip moralnosti na kojem se temelji naš Super-ego koji je internalizovao vrednosti naših roditelja mehanizmima introjekcije i identifikacije. Id dakle, poseduje energiju i traži zadovoljenje, Ego usmerava tu energiju ka mogućim objektima iz sredine koji mogu dovesti do zadovoljenja, a Super-ego se postavlja kao kontrolor koji dozvoljava ili sprečava akciju.
Primenivši ova teorijska znanja zapitali smo se koja su to naša zadovoljstva, u čemu mi uživamo, šta nas ispunjava i čini zadovoljnim u svakodnevnom životu. Koje smo to ciljeve postigli u životu? Kakav je to doživljaj u telu kada osećamo zadovoljstvo? Koje senzacije u telu se javljaju pri pomisli na postignute ciljeve? Umemo li da se opustimo i dopustimo da nas obuzme zadovoljstvo i da li smo ispunjeni pri pomisli na to što smo postigli i ostvarili u životu?
Primetili smo da je ljudima teško da naprave listu od top 10 zadovoljstava koja imaju u svom životu, a tek da na tu listu dodaju još pet! Takođe im je teško da naprave top listu 10 postignutih životnih ciljeva, a naročito ostanu zapitani gde da ugledaju još pet dodatnih! Izgleda kao da nam je teško da mislimo o sebi kao o uspešnim i ispunjenim bićima i da svoje misli usredredimo na ono što imamo, umesto na ono što nemamo.
Psiholozi znaju da nas u životu najviše motivišu nedovršeni zadaci i da oni imaju snagu da budu prisutni u svesti kako bi nas podstakli na dovršavanje i dalje napredovanje. To je u psihologiji poznat Cajgarnik-Ovsjankin efekat koji kaže da se u pamćenju daleko bolje zadržavaju nezavršeni zadaci, nego oni završeni, kao i da nezavršeni zadaci imaju neku posebnu motivacionu moć. Zato razumemo da i nije čudo što nam je teško da prizovemo u svest naša zadovoljstva i postignute ciljeve i da u potpunosti budemo u miru sa njima. Naravno da je poželjno imati u fokusu ono što još nismo ostvarili ili postigli, naš motiv za postignućem nam i pomaže da napredujemo dalje, da se istaknemo i da za to dobijemo socijalno priznanje. Takođe, u našoj kulturi često se nagrađuje kompeticija nauštrb kooperacije i to ne samo sa drugima već i sa samima sobom. Pozitivno se valorizuje ono što smo postigli, naši uspesi i dostignuća, a vrlo malo energije i vremena se posvećuje tome da se pohvale i prihvate zastoji, trenuci kada smo u povlačenju i u miru sa sobom. Cilus iskustva u geštaltu obuhvata tri faze, fazu predkontakta u kojoj prepoznajemo naše potrebe, fazu kontakta u kojoj ih zadovoljavamo i fazu povlačenja u kojoj asimilujemo iskustvo i doživljavamo plodnu prazninu iz koje možemo da krenemo u sledeći ciklus ispunjeni i zadovoljeni. Ipak, vidimo da smo skloni da ovu poslednju fazu preskočimo, i da čim dosegnemo jedan cilj, odmah težimo ka sledećem ostajući tako stalno u nezadovoljstvu uprkos postignutom.
Primećujemo da nam je teško da stanemo, priznamo i prihvatimo ono što jeste. Iako svakodnevno postižemo i ostvarujemo brojne ciljeve ne pridajemo im dovoljan značaj. Da li uživamo u jutarnjoj kafi i da li bismo mogli da kažemo da je to što smo jutros ustali i sami obavili osnovne higijenske navike dovoljno da budemo na trenutak zadovoljni? Jer paradoks promene je u tome što se promena dešava tek kada postanemo to što jesmo. Ne možemo da budemo nešto što nismo, ako prvo ne prihvatimo to što jesmo. Hajde da preispitamo introjektovane poruke roditelja koje su sada deo nas, da vidimo šta nas zaista čini srećnim, da dozvolimo našem unutrašnjem biću da se raduje i bude u miru sa sobom i onim što jeste.
Autor
Slađana Luković