Prvi javni čas

Svrsishodna promena je pokazatelj prilagođavanja a ako izostane u dužem vremenskom periodu može doći do disbalansa koji se nazivaju „razvojnom krizom“. „Kriza“ je pojam koji dolazi iz grčkog jezika i  znači „vremenski period u kojem dolazi do promene“, što se može shvatiti kao „raskrsnica“. Svakako da je vrćenje u „kružnom  toku života“ pokazatelj životne konfuzije odnosno dezorijentacije ali većina osoba koje jesu u kružnom toku zapravo ne zna da se u njemu nalazi. Oni imaju iluziju kretanja kroz život a da li se krećemo ili ne pokazivaće simptomi a ne razmišljanja. Simptomi mogu biti važan pokazatelj da nešto u procesu prilagođavanja nije usklađeno. Starenje, pa samim tim ni život u celini, nije linearni proces već oscilacija koja ima svoju svrhu. Neprijatni događaji često predstavljaju snažan podsticaj za razvoj. Sve u prirodi počiva na promeni i oscilaciji. Pod oscilacijom ne mislim na haotično lutanje već na prirodno smenjivanje stabilnosti i promene, komfora i izazova, napetosti i rasterećenja. Ovo je  ilustrovano narodnom izrekom „kada ti sve ide stavi kamen u cipelu da te žulja“: S tim što „žuljanja“ ne moraju i ne predstavljaju patnju već neprijatnost koja ima svoj smisao. Razvoj vrlo često zahteva podnošenje neprijatnosti.

Tu dolazimo do ključne tačke: ugledavanje smisla! Dakle, u marginalističkom pristupu prva stepenica psihoterapije odnosi se  na podizanje svesnosti i opažanju, odnosno percepciji smisla onoga što se dešava. Bez svesnosti onoga što je u „sada i ovde“ i opažanja dogodiće se rutina, a  ona ume da ubije efikasnije od bilo kog izazova.

I tu se dešava unutrašnji konflikt: starenje podrazumeva pravovremene promene i  prilagođavanje potrebama onoga što se dešava u „sada i ovde“ dok jedan deo  naše vlastite psihe pravi otpor promeni. Ovo se uglavnom dešava iz dela psihe koji  ne voli  promenu komforne zone. Do iste izreke o kamenu i cipeli dolazimo u susretu navike sa razvojem koji je gotovo uvek manje ili više neprijatan. Nova cipela može izgledati odlično  ali će to zaista postati tek kada se razgazi. Pri tome, stopalo se ne menja tako dinamično koliko se životne okolnosti menjaju prelaskom iz jednog stadijuma razvoja u drugi. Kada se stopalo navikne na cipelu tada ona postaje komforna zona koja se  nerado menja za novu, u nekim slučajevima čak i kada je  cipela  pocepana. U ovoj analogiji „pocepanost“ bi mogla predstavljati normalno stanje, opušteno, ali neprimereno životu kojim osoba živi. Tu će se izdvojiti dve životne filozofije: hedonizam i pragmatizam odnosno funkcionalizam. Hedonizam zapravo predstavlja način života koji je  orijentisan na uživanje kao najviše dobro. Tada je cipela lepa, ne žulja, i nije važno da li je vodootporna, neklizajuća i nehabajuća. Bitno da je lepa i da dobro leži na nozi. Za razliku od hedonizma, pragmatizam i funkcionalizam bi  se manifestovali u korisnosti  takve obuće: da je vodootporna, neklizajuća,  nehabajuća, da  drži stopalo (ako je reč  o planinarskoj cipeli) ili  da može omogućiti balerini piruetu. A šta ako nekada to stopalo bude u prilici da bude bez cipele? Tada nastaju otpori koji u dužem vremenskom periodu prelaze u simptome pa i u patologije. Tada je život težak, a mnogi psihološki simptomi mogu nastati kao posledica neadekvatnog prilagođavanja usled izostanka svesnosti i opažanja onoga što je potrebno.

Šematski rečeno: izostanak svesnosti → loše opažanje potreba → neadekvatno prilagođavanje → psihološki simptomi.

Za marginalistički psihoterapijski princip psihološki simptomi retko se posmatraju odvojeno od emocionalnog života osobe. Kvalitet, intenzitet, odsustvo ili potiskivanje emocija predstavljaju važne pokazatelje procesa prilagođavanja i mogu ukazivati na smer u kojem se razvija simptom ili sindrom. Emocije tada predstavljaju jedan od najvažnijih pokazatelja položaja osobe na marginalističkoj vertikali jer odražavaju način na koji su nagoni, ideje, akcije, iskustva i svesnost međusobno povezani u procesu prilagođavanja i razvoja. Dva su osnovna puta razvoja. Jedan započinje emocijom, drugi idejom, ali se oba manifestuju akcijom. Razvoj se najčešće odvija kroz međusobno delovanje emocija, ideja i akcija. Preduslov razvoja jeste opažanje i osvešćivanje tog procesa. Svaka promena podrazumeva određeni stepen napetosti (stresa) i izlaska iz ravnoteže, što je prirodni pratilac prilagođavanja i razvoja. Ukoliko se iskustvo ne opaža i ne osvešćuje dovoljno, može doći do zastoja u „varenju života“, odnosno zastoja u obradi iskustava, što može biti praćeno osećajem egzistencijalne mučnine.