U par reči

Kako čovek dođe do uništenja i samouništenja? Odgovor je: malim koracima! Isto se tako razvija i ide u život!

U psihoterapijskom radu nastojim da pojednostavim i približim kompleksnu metodologiju na nekoliko nedvosmislenih rečenica koje, sa druge strane, ne definišu konkretne korake već principe. Svaki klijent će osmisliti sopstvenu metodologiju jer, primetićete, za sve postoji procedura: od kupovine čarapa i paradajza, do učenja gradiva i vožnje. Sem za “rad na sebi”! Prema tome, svako od nas, ukoliko želi zaista da se bavi sobom, uvešće proceduru bavljenja sobom. Ovo neće “samo od sebe”, jedini deo psihe koji to može je racionalni. Dakle svest! Metoda ima na pretek, ali svaka od njih zahteva prilagođavanje sopstvenim potrebama i mogućnostima.

U tom procesu problem će predstavljati čuvenih pet osobina koje prekidaju svačiji razvoj. Lenjost, površnost, neodgovornost, nedisciplina i neorganizovanost PREMA SAMOM SEBI! Na žalost, u radu sam se sreo i sa osobama koje su tvrdile da nemaju ni jednu od ovih osobina. Beznadešnost leganja sebe se ne leči ni lako ni brzo. Sve dok percepcija ne obuhvati, između ostalih, navedene osobine neće biti napretka ali zato hoće simptoma.

Kada se ove osobine umanje, a to se radi kroz disciplinu i organizaciju jer jedna bez druge nemaju smisla, tek tada moguće je ići ka formiranju metodologije “rada na sebi”, odnosno procedure.

A kako bi se mogla opisati suština “rada na sebi”?

U psihoterapijskom radu polazim od dve premise. Jednu je definisao Albert Ajnštajn govoreći da je “ludilo kada radiš stvari na isti način a čekaš drugi rezultat”. Aha, dakle ako imam simptome, a ovo je ključna reč, onda me oni upozoravaju (a ne muče!!!) da nešto u sistemu nije u redu. Prvo učim da čitam simptome! Sledeće je rad na njegovoj sanaciji. Da bih otklonio simptom trebalo bi nešto promeniti ili popraviti. Tu dolazimo do druge premise a to je definicija zdravlja: “Zdravlje nije samo odsustvo bolesti nego težnja ka telesnom, psihičkom i socijalnom blagostanju”. Kada dodamo duhovnost onda su to četiri aspekta života. Promene je moguće uraditi u ove četiri oblasti. Telesno podrazumeva sve što ima veze sa telom (spavanje, ishranu, seks, higijenu, kondiciju, stil, posao, hobi…), psihološko se deli na intelektualno (šta gledam, čitam, slušam, o razmišljam ili razgovaram, odnosno da li sam zadovoljan onime čime se bavi moj mozak?) i emotivno (kada sam osetio prijatnost i šta je izazvalo?), socijalno se odnosi na statusno (partnerstvo, očinstvo, prijateljstvo…) i društveno (sa kim se družim, koji je sadržaj mog života…), i duhovno (odgovara na pitanje smisla: pesnički duh, sportski, avanturistički…, ili se može posmatrati po delovima dana: koji je smisao mog jutra…. ili neke aktivnosti: koji je smisao pisanja ovog teksta?).

Promena u ovim oblastima preduslov je za nestanak simptoma i nastavak razvoja. I upravo u svemu rečenom prepoznajemo tri dela, tri rečenice ili principa o kojima visi čitava psihoterapija:

  1. adekvatna aktivnost – ključaj je pojam “adekvatna” s obzirom da se adekvatnost pokazuje u budućnosti. U početku ne znam da li će korak biti adekvatan ili ne. Učimo uglavnom metodom pokušaja i pogreške pa je, u slučaju pogreške, potrebo izvući zaključak i promeniti korak. Da bi aktivnost češće bila “adekvatna” uvodimo drugu rečenicu u ovaj primer stvaranja procedure za “rad na sebi”, a to je
  2. ciljevi i mali koraci ka njima. Vežbajmo na dnevnim ciljevima i utvrđivanju malih koraka ka njima koji zapravo predstavljaju adekvatne aktivnosti. Da bih sve to mogao u dužem vremenskom periodu potrebno je
  3. pratiti male korake odnosno adekvatne aktivnosti na putu ka cilju.

Ovo je predlog za uvođenje procedure za “rad na sebi” koji svaka osoba mora prilagoditi. Priroda ne zna za pauzu i čekanje i ne može ostati na istom nivou. Sinusoida će postojati hteli mi to ili ne. Ako ne idem ka napretku, nazadovaću. Zato je od suštinskog značaja pronaći svoje ciljeve kako bi se kroz male korake, odnosno konkretne adekvatne aktivnosti nastavio razvoj. Ovo se naričito odnosi na osobe koje osećaju i reaguju na simptome. Oni koji to ne umeju u posebnom su problemu.

Uvedimo proceduru i metodologiju bavljenaj sobom dok se ne pojave simptomi, posle može biti kasno. A i dok se ne bavimo većim problemima, kao što su planetarno egzistencijalni. Nezgodno je vreme u kojem živimo i sve teže će biti baviti se sobom. Srećno!

Leave a Reply

Your email address will not be published.