Tema Emocije koju smo obradili na radionici 7. maja motiviše na različite načine. Ljudi imaju velika očekivanja kada je ova tema u pitanju. Privlačna je i izaziva. Ljudi su svesni koliko su emocije važne u svakodnevnom životu i koliko su prisutne u međuljudskim odnosima, a sa druge strane koliko je teško regulisati ih, i biti prisutan u kontaktu sa drugima sa svim onim što osećamo u tom trenutku. Kada su prijatne, mi se prepuštamo i uživamo u njima, a kada su neprijatne, bežimo od njih, sklanjamo ih sa strane, nelagodno nam je.
Mi smo ovaj put izabrali da se bavimo telesnim senzacijama u ovde i sada na određene stimuluse, da prepoznamo prvo osećaje iz tela, pre nego što im damo značenje i odredimo kao određenu emociju i pripišemo trenutnoj situaciji. Smatrali smo da je važno uvažiti senzacije koje se jave u telu i biti svestan načina na koji reagujemo i šta radimo sa tim, pre nego što krenemo da ih racionalizujemo.
Mnoge od senzacija u telu ne pripadaju sadašnjem trenutku i odnosu, mnoge su tu zarobljene i neistražene još od najranijeg doba, od ranog razvojnog doba kada nismo imali načina da ih artikulišemo. Sadašnji stimulusi, u tom smislu, budu samo okidači za ono što odavno nosimo u sebi. Ukoliko to ne prepoznamo u bezbednoj sredini, rizikujemo da svaki put ponovimo isto iskustvo, umesto da autentično iskusimo novi odnos, jer svaki novi odnos zaista jeste drugačiji i neponovljiv. Stare šeme se lako vrate jer su dobro utabani put koji traži da bude viđen, uvažen i priznat. Za novo iskustvo, paradoksalno, neophodno je da ga uvažimo i ostanemo dovoljno dugo na starom mestu, ne bežeći odmah u racionalno. Ovde su otpori veliki. Niko ne voli da dovoljno dugo stoji na mestu na kome je teško, osim ako nije zavoleo svoju tugu i bol, kao što se to dešava kada smo depresivni.
Na radionicama imamo šansu i dovoljno podrške da ostanemo sa tim što se javi u nama kada ugledamo određene slike. Ovaj put za stimuluse smo izabrali kolaž fotografija i pratili koje senzacije one bude u nama. Primetili smo da do olakšanja i smirivanja dolazi kada senzacije prepoznamo, lokalizujemo ih u određenom delu tela, izgovorimo to do čega smo došli i podelimo sa drugima. Naročito nam je bilo značajno kada smo, to što je u nama, predstavili crtežom i obojili, zatim ispričali priču o tom crtežu i bojama. Postoje različiti načini da to što osetimo izrazimo. Mi smo izabrali ovaj put i pokazalo se da vodi promeni unutrašnjeg doživljaja u sada i ovde.