Poštovani, pred vama je deo teksta iz putopisno-psihološke monografije u kojoj obuhvatam dve godine intenzivnih odlazaka na koncerte, od 2022. do 2024. Ovime želim da naglasim značaj marginalizma u svrhu očuvanja mentalnog zdravlja, da li kroz ugledavanje suštine i smisla, da li kroz ravnotežu emotivnog i racionalnog. Mediokritetstvo, ili uprosečavanja, ima sve pogubniji uticaj na pojedinca naročito kada su u pitanju metode bavljenja sobom, a meinstrim nemilosrdno propagandistički vodi u besmisao kroz karikaturalnost poimanja slobode.
1. decembar 2023. Pogon kulture Rijeka (Cro)
Ovo je jedan od onih događaja kojem smo se baš radovali.
„Savršeni marginalci“ bend koji je nastao iz Hladnog piva ali i uz Guerilla Mainstream projekat, nastupao je prvi put od raspada Hladnog piva. Bilo je to u Rijeci. Zoran, Mladen Subošić i Krešimir Šokec formirali su Marginalce kao odgovor na Miletov izlazak iz Hladnog piva. U početku su se zvali Guerilla Mainstream ali su ih „Savršeni marginalci“ mnogo više vezivali za Hladno pivo i prvi album Džinovski na kojem je pesma sa ovim imenom.
A šta je Natašu i mene, osobe koje ne slušaju pank, povezalo sa tvrdim pank bendom? Na prvom mestu to je neki čudni ali jasni i duboki osećaj prijateljstva sa ovom trojicom. Novog pevača Hrvoja Krmpotića još nismo poznavali tako da nismo imali mišljenje. Što se Zokija, Šokija i Sube tiče za njih je važilo da ne moraš nekoga znati sto godina da bi osetio koliko su drugačiji. Dovoljno je to što su se usuđivali da žive svoju priču. Naravno, ta priča zahteva mnogo rada i truda ali i to dolazi iz nekog unutrašnjeg ambijenta kojem je preduslov kreativnost i istrajnost. A njihova je bila potpuno drugačija u odnosu na kreativnosti i istrajnosti koje su postojale tih meseci u ponudi. I tu smo „kliknuli“. Tu dolazimo do narednog spoja koji mi je veoma važan. Pre nego što opišem koncept marginalizma koji gajim godinama, pa i decenijama unazad, a koji se sada pojavio u liku i delu Savršenih marginalaca, red je da opišem lojalnost i snagu koju ovaj naš diskretni odnos ima.
Naime, odavno ne pretendujem da shvatim i opišem nego da osetim i prepustim se vrlo suptilnim a značajnim trenucima koji imaju snagu da se utisnu bez jasnog logičnog obrazloženja. Ako bih kopao po rečniku verovatno bi reč „pripadnost“ bila najadekvatnija tom osećanju kojem sam se prepustio. A zatim i „lojalnost“. Osećaj pripadnosti je zapravo osnovna pokretačka snaga povezivanja sa ovim ljudima, naročito Šokijem, basistom benda. Izvinjavam se braći Subošić, odlični su, ali sa Šokijem imam to „nešto“ zbog čega bih ga mogao satima slušati, nekada nešto reći, bez potrebe da ga definišem, primetim gafove i tematska slaganja što inače činim. Sa njim je drugačije sedenje za stolom jer distanca povezuje, ne razdvaja. Naša različitost se dopunjuje, barem ja to tako vidim. Takva senzibilnost duše koju sam osetio jedinstvena je i veoma samopouzdano, svesno mogu reći da je tih nekoliko razgovora sa njim zapravo najkraći roman o nalaženju. Galeb Džonatan Livingston je nalazio sebe i put ka višem na 42 strane, mi smo to uspeli u četiri razgovora. Ne mogu reći ništa više a da bude jasnije zato što sam se prepustio osećaju koji je bio i ostao samo moj. Moj osećaj pripadnosti i lojalnosti. Za Šokija ne znam, opisujem ono što ja osećam.
Drugi i mnogo opšiji koncept kojem pripadam je marginalizam.
Zbog specifičnosti života u prethodnih 56 godina sebe sam smatrao drugačijim. Da li je neko od vas bio zatvoren u ratu godinu i po? Samo da je to pa bi bilo dovoljno. Pri tome, drugačiji život ne čini me posebnim već drugačijim. Svačiji život je drugačiji ali postoje neke okolnosti koje su iznad neke granice. Da li je to patnja, način izražavanja i ostvarivanja, ili je reč o bitno drugačijim interesovanjima, sada to i nije previše važno, a nije ni tema. Jer, da li si Amundsen, Džon Kliz ili Tom Sojer, ili si Josipa Lisac ili neko drugi, uopšte nije tema. A i nema smisla jer ne možeš biti ko nisi ma koliko se trudio. Tema je posledica života preko granice prosečnosti. Drugačiji život činio je da sam osećao psihičko polje drugačijih osoba kako na psihoterapiji tako i u svakodnevnom životu. Drugačije osobe imaju kontakt sa većinom ali i bitnu specifičnost u odnosima – granicu. Granica je jasna i autentična, ne odglumljenja. Podstiče je i održava energetsko polje preko kojeg suština mediokritetstva ne može preći. Na Internetu sam našao da „pojam vodi poreklo od latinske reči ’mediocritas’, koja se prevodi kao prosečno, osrednje, srednje vredno, srednje sposobno, nedovoljno, nepotpuno, i obično se odnosi na osobu ili neku delatnost koja nema onu vrednost koja se od nje očekuje te je oznaka za nekoga ili nešto što je ’niže’, ’podbačeno’, nedovoljno dobro, nekvalitetno, razočaravajuće“. Pojam se odnosi na većinu koja je znatno podbacila u odnosu na mogućnosti pre svega zbog življenja po liniji manjeg otpora, pristajanju na „dovoljno“ ili, drugim rečima, života u idu.
Osim prema prosečnosti, drugačije osobe imaju granicu i prema meinstrimu, naročito prema a priori podržavanju, razumevanju i prihvatanju proizvoda koji meinstrim promoviše. Ako neki meinstrim pisac objavi roman, drugačija osoba će ga prvo pročitati pa tek onda dati sud, dok će mediokritet ovog meinstrim pisca već imati mišljenje i pre nego što knjiga stigne u knjižare. Da li drugačiji mogu biti meinstrim? Naravno ali to će se desiti tek kada se „drugačijost“ želi nametnuti drugim osobama. Meinstrim nekada deluje transparentno, kao na primer u političkim, vojnim akcijama, modnim tendencijama i tako dalje. Meinstrim se nameće formirajući pravila za čiji opstanak nije potrebna logika već interes. A onda se interes uklapa u razlog. Nekada je postojanje meinstrima diskretno, kao što su diskretni pravi razlozi pokretanja kampanja, akcija, saveza i svega čemu kasnije vidimo pravi smisao, što je u početku sasvim drugačije izgledalo. Mediokriteti se pecaju na udice meinstrima, postaju sledbenici i žive cigle u građevini „savremenog društva“ koje kreira meinstrim. Ovo društvo, mislim pre svega na zapadnoevropsko i američko, koje je po nekim simptomima na umoru, pokušava dati smisao epohi. Ovdašnji meinstrim se održava na novcu i moći koji mu daju mediokriteti. Između ostalog na političkim izborima, izborima za Pesmu Evrovizije, izboru pola i tome slično. Meinstrim se krije u izboru u kojem mediokriteti vide slobodu. Na taj način mediokriteti asimiliraju filozofiju i druge proizvode promišljanja i delovanja meinstrima ne znajući njihove suštinske motive. Opasna je to igra!
Usred borbe za opstanak takvog menistima, a rat u Ukrajni, Palestini, Jemenu su samo drastični pokazatelji, javlja se koncept koji me u trenutku oduševio. Nikako ne mogu da pripadam meinstrimu, nemam tu vrstu socijalne izdržljivosti kao ni motiv da bih, makar u svetu psihologije i psihoterapije, gradio ugled i uticaj po principima meinstrima. Jednostavno osetim otpor koji me vodi u neki moj mir, teorijski i praktični rad. Nemam kapaciteta ni za mediokritetstvo jer nisam tako živeo. Ostajem drugačiji po svojstvima, energiji i odluci. Naglašavam: drugačiji, ne poseban!
I tada se pojavljuju Savršeni marginalci! U meni se otvorilo shvatanje i zatvorila potraga za nedostajućim elementom. Ne samo što je marginalizam način života koji živim, nego je u potpunosti usaglašen sa mojim viđenjem načina opstanka u sve agresivnijoj meinstrim – mediokritetskoj ujdurmi koja za posledicu ima izostanak smisla. Besmislenost itekako osećam oko sebe. Ipak, nije dovoljno biti drugačiji jer za to treba imati snage. Koliko mi je samo klijenata bilo na psihoterapiji koji zapravo ne mogu da izdrže pritisak većine. Većina ih ne prihvata kakvi jesu iako bi oni hteli da se uklope, ali ne mogu. U tom pokušaju uklapanja i nastojanja da budu prihvaćeni kakvi jesu neke osobe osete se odbačenim iz čega nastaju simptomi anksioznosti koja je tek početak mentalnih problema. Takav odnos može početi u porodici kada dete, drugačije od dominantne energije u kući, ne bude prihvaćeno kakvo jeste, iako će nastojati do kraja života da se uklopi sa neuklopljivim. Na psihoterapiji se bavim takvim osobama podstičući njihovo istraživanje sebe i prostora za vlastiti razvoj u „drugačijosti“. Po istom principu meni su „poslati“ Savršeni marginalci da me „prihvate“ u folosofiju marginalizma. Potreba da budem viđen i da pripadam podjednako je velika i jasna i kod mene, kao i kod svakog drugačijeg bića. Dakle, ja sam marginalan i konačno mogu da pripadam jednoj savremenoj ideji koja korelira sa onim kako razmišljam i živim! A živim na margini sela, u marginalnom gradu, marginalizovana je moja uloga u društvenim tokovima. Sa te svoje margine nekada imam neki javni nastup, nekada objavim neku knjigu ili nešto slično, oglašavam se preko svoje web stranice i društvenih mreža. Ali veoma diskretno. Jer iako sam na margini to ne znači da nemam šta da kažem podstičući i druge drugačije da se pridruže ideji marginalizma.
Nekada sam mislio da je budućnost drugačijih osoba u formiranju teritorijalnih kolonija u nekim zabitima. Izlazak iz sveta u kojem meinstrim mediokriteti vedre i oblače. Svestan sam da to ne bi uspelo zbog kontaminacije duše pa i nas drugačijih. Svi imamo id, a iz ovog dela psihe izaći će loš sadržaj pre ili kasnije. Tako bi i ta izolovana zajednica poprimila sve obrise mediokritetskog društva u kojem bi lideri kolonije postali meinstrim. Umesto toga javila se ideja o „idejnoj koloniji“, koloniji ljudi koje okuplja ili koji žive neku ideju bez obzira na teritoriju, naciju, veru i slično. Na psihoterapiju dolaze osobe koje nisu dobre sebi. Ako takav odnos traje dovoljno dugo javiće se simptomi. Vaspitači i društvo nas ne uče da budemo dobri sebi već drugom licu, fizičkom ili pravnom. Socijalni moral podstiče razvoj lojalnosti prema određenoj grupi ili državi. Svaka instanca bori se za privlačenje pažnje pojedinca zahvaljujući kojima postoji. Pojedinac je jedina instanca koja može inicirati bavljenje sobom na način koji podrazumeva ličnu dobrobit. Pri tome svaki pojedinac utvrđuje za sebe svojstva dobrobiti. Da bih olakšao, klijentima sam ponudio „formulu“ po kojoj „dobar sebi“ čine aktivnosti koje su lepe odnosno prijatne, i korisne. Svaki pojedinac će izabrati u radu sa sobom šta je to korisno, a šta lepo. Zato je meinstrim nemoguć jer osoba sama za sebe definiše listu prijatnosti, i to na osnovu osećanja a ne nametanja koje izaziva njihovo preoblikovanje, i korisnosti, jer svako za sebe, najčešće metodom pokušaja i pogreške, određuje šta je korisno. A korsisno će biti sve što umanji uticaj pet univerzalnih ljudskih osobina: lenjosti, površnosti, neodgovornosti, nediscipline i neorganizovanosti ZA SEBE ili prema sebi! Ove lične odrednice čine da nas ideja „dobra sebi“ okuplja po modelu koji nije propisan nego je stvar izbora po svojstima definisanim duhom osobe.
Pank muzika je nekada predstavljala način izražavanja bunta protiv vlasti i kojekakvih društvenih tokova, a sada može predstavljati jedan od načina opstanka drugačijih osoba u meinstrim-mediokritetskom društvu. E zato smo Nataša i ja videli sebe u kontaktu sa Savršenim marginalcima. Ne sa šutkom niti u polivanju pivom, nego energijom, ritmom, slobodom.
I na kraju, potpunosti radi, valja reći da ne postoje apsolutne marginalne i mediokritetske strukture. Poenta je u suštini, smislu, srži ili biti života, jer svi ćemo imati u sebi nešto marginalno i nešto mediokritetsko. Ali u čemu su suštinske stvari, i šta je suština, odrediće pojedinac. Suština i smisao biće ugledavani tokom života sve do duboke starosti. Neki će svesno, većina nesvesno birati ili se saglašavati sa svojom suštinom. Prvi su drugačiji, marginalni, drugi su mediokriteti. I tako do samog kraja. Jer, „konac delo krasi“: A možda i posle odlaska sa ove planete dobijemo odgovore, što je po svojoj prilici svrha i ishod dešavanja u ovom životu nezavisno od verskog ubeđenja.
Bilo je toplo. I jako rano. Dug put do Rijeke je pred nama.
Monografija neće biti dostupna javnosti jer predstavlja skup ličnih uspomena, ali pojedine delove u kojima se bavim temama od šireg značaja objavljivaću na ovom mestu.