Anksioznost

Deo iz novog teksta koji će do kraja godine biti objavljen

5.       Anksioznost

Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP) je jedan od najčešćih razloga zbog kojih klijenti dolaze na psihoterapiju. S obzirom na njegovu učestalost, korisno je detaljno razmotriti uzroke, načine prevladavanja, kao i predložiti konkretne vežbe za lečenje. Anksioznost, koja se često prevodi kao „teskoba“ ili „zebnja“, prirodan je osećaj koji prati čoveka od samog rođenja. Prvi susret sa anksioznošću dolazi u trenutku rođenja kada se beba probija kroz tesni prođajni kanal, prelazeći iz sigurne unutrašnjosti majčinog stomaka u hladnu i nepoznatu spoljašnjost. Ovaj drastični prelaz simbolizuje sva buduća odvajanja od sigurnosti komforne zone.

S vremenom, zebnja i teskoba, koje su prirodni deo životnog iskustva, mogu prerasti u patologiju ako nisu adekvatno integrisane u svakodnevni život. Anksioznost, kada se javi u preteranom i hroničnom obliku, postaje jedan od najrazornijih načina za narušavanje kvaliteta života, do te mere da obesmišljava udobnost savremenog načina življenja. U svetu gde mozak više ne mora da rešava osnovne egzistencijalne probleme, on stvara nove probleme kojima se „bavi“ što može dovesti do razvoja hronične anksioznosti. Ako su simptomi prisutni bez očiglednog spoljašnjeg okidača, govorimo o generalizovanom anksioznom poremećaju.

Iz ugla marginalističkog psihoterapijskog principa, anksioznost može biti shvaćena kao rezultat ignorisanja suptilnih signala koji dolaze sa margina svesti čime se prekida razvojna sinusoida. Kada se osoba previše fokusira na centralne, dominantne tokove misli, obaveze, stresne situacije ili društvena očekivanja, ona zapostavlja unutrašnje osećaje i ideje koje dolaze izvan tog fokusa. Te suptilne ideje, naizgled nevažne, često nose ključ za vraćanje unutrašnje ravnoteže i ponovno uspostavljanje sinusoide. Prepoznavanje tih signala i vraćanje pažnje na ono što je potisnuto ili zanemareno može biti prvi korak ka izlečenju anksioznosti.

Marginalistički pristup naglašava važnost balansiranja između centra i margina odnosno, između glavnih struja misli i osećanja, i suptilnih, naizgled nevažnih aspekata ličnosti. Osluškivanje tih suptilnih signala, kao i prihvatanje malih, postepenih promena, može pomoći klijentu da izbegne monopolarizaciju u bilo kom aspektu života, što je ključni faktor u prevenciji i lečenju anksioznosti.

5.1.   Anksioznost u savremenom svetu

Anksioznost je jedno od najčešćih stanja mentalnog zdravlja u savremenom društvu. U svetu koji je neprekidno povezan, ali i preopterećen informacijama i obavezama, sve više ljudi doživljava osećaj unutrašnjeg nemira i strepnje. Ova osećanja se često manifestuju kao stalna briga o budućnosti, osećaj preplavljenosti, ili neodređeni strahovi koji nemaju jasno definisan uzrok. Anksioznost može ozbiljno narušiti kvalitet života, utičući na sposobnost pojedinca da se nosi sa svakodnevnim izazovima, ostvari lične ciljeve, pa čak i funkcioniše u socijalnim i profesionalnim okruženjima.

Iako uzroci anksioznosti mogu biti različiti, od bioloških predispozicija do traumatskih iskustava, suština ovog poremećaja često leži u disbalansu između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Moderni način života, sa svojim brzim tempom i konstantnim zahtevima, često ostavlja malo prostora za osluškivanje unutrašnjih potreba i suptilnih signala koje nam telo i um šalju. To dovodi do osećaja gubitka kontrole, izolacije i nesigurnosti, koji dodatno pojačavaju simptome anksioznosti. U osnovi, anksioznost može proisteći iz dva različita mehanizma, preterane fokusiranosti i preterane brige, pri čemu oba predstavljaju različite strane istog problema.

Preterana fokusiranost često se manifestuje kao stalna usredsređenost na specifične zadatke, ciljeve ili situacije, pri čemu pojedinac oseća gubitak kontrole kada stvari ne idu kako je planirano. Druga vrsta fokusiranosti odnosi se na stalno motrenje simptoma, gde ništa drugo ne izgleda važno osim prisustva ovog ili onog simptoma. To stvara potrebu da klijent ostane u svojoj komfornoj zoni kako bi izbegao neprijatne senzacije. Problem nastaje kada i sama komforna zona postane nebezbedna, što izaziva dodatni stres.

Ova vrsta anksioznosti često je povezana s perfekcionizmom, opsesivnošću detaljima i težnjom ka savršenstvu. Pojedinac postaje zarobljenik unutrašnjeg pritiska da sve bude savršeno, što dovodi do osećaja preopterećenosti i nemogućnosti da se opusti. Postepeno, ova preterana pažnja i kontrola rezultiraju gubitkom fleksibilnosti, a anksioznost raste zbog nesposobnosti da se prihvati nesavršenost i nepredvidljivost života.

S druge strane, preterana briga usmerava fokus na potencijalne ishode, pogotovo negativne. Ova vrsta anksioznosti često je povezana sa očekivanjem budućih problema, nesigurnošću u vezi sa neizvesnim situacijama, ili strahom od neuspeha. Pojedinac stalno preispituje moguće scenarije, preuveličavajući negativne ishode i gubeći osećaj sigurnosti u sadašnjem trenutku.

Oba oblika anksioznosti, bilo da su uzrokovana preteranim fokusom ili brigom, narušavaju svakodnevno funkcionisanje i dovode do osećaja unutrašnjeg nemira. Oslobađanje od ovih obrazaca zahteva ne samo rad na smanjenju simptoma, već i širenje svesti o tome kako balansirati između spoljašnjeg sveta i unutrašnjih potreba.

Psihoterapijski pristupi lečenju anksioznosti obuhvataju niz metoda usmerenih na povratak osećaja kontrole i stabilnosti. Ipak, jedan od manje istraženih, a potencijalno moćnih pristupa leži u onome što nazivamo marginalističkim principom. Ovaj princip usmerava pažnju na suptilne, često zanemarene signale sa margina svesti i iskustva, nudeći alternativu konvencionalnim terapijskim tehnikama.

5.2.   Dijagnoza anksioznosti

Anksioznost je najčešći mentalni poremećaj u savremenom svetu. Podaci govore da se oko 30% osoba suočava s njom u nekom trenutku svog života. Kao fenomen koji ne mora imati direktan okidač, anksioznost je često odraz nesvesnog odvajanja od celine: bilo kroz preterano fokusiranje na simptome, komfornu zonu i negativne ishode, bilo kroz gubitak vere u sopstvene kapacitete. Anksioznost je istovremeno simptom previše uske pažnje i izgubljenosti u beskonačnim mogućnostima spoljnog sveta. U komfornoj zoni je sigurnije ali nije zdravije.

Karen Hornaj je razlikovala dva tipa anksioznosti: bazičnu i manifestnu. Ova podela pomaže da razumemo kako dolazi do disbalansa između unutrašnjih i spoljašnjih zahteva. Biblijski narativi nas podsećaju da se sličan disbalans dogodio i Petru kada je hodao po vodi: dok je gledao u Isusa, hodao je, ali čim je skrenuo pažnju na vetar, potonuo je. Ovaj simbolizam nam pomaže da razumemo kako anksioznost nastaje kada skrenemo pažnju sa celine i usredsredimo se na nepovoljne aspekte stvarnosti.

5.3.   Anksioznost u svetlu Biblije

„Ljudi će umirati od straha i od čekanja onog što ide na zemlju; jer će se i sile nebeske pokrenuti.” (Luka 21,26.)

Strah. Strah! Emocija koja ide uz krivicu, napisano je u Bibliji. Kada se vraćamo na korene straha, možemo se prisetiti Adama i Eve:

„A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si? A on reče: Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.” (1. Moj. 3,9.10)

Strah kao temeljna emocija, proizašao je iz odvajanja čoveka od Boga, od autentičnosti. Kada su naši praroditelji uradili ono što je Bog zabranio, otvorile su im se oči (svest), nastalo je zlo (odvajanje od dobra). Svest nije zlo, kao što mi materijalni svet nije a priori svet zla. Ali predominantnim životom u jednom, na primer u materijalnom, podrazumeva da će postojati duševni problemi. Kao što je zabeleženo u Svetom pismu, razdvajanje između svetla i tame, dobra i zla, donelo je emotivnost, a s njom i krivicu, koja prati strah. O ovome čitamo u 3. poglavlju 1. Mojsijeve. Gledajući obolele, ovo stanje odvajanja je srž anksioznosti. Izlečenje je u vraćanju celovitosti gde ima mesta za svaki od delova: i telesni, i duševni, i duhovni. Ili što bi rekao Isus: „Daj caru  carevo, Bogu božije.“

5.4.   Polarnosti i marginalizam u psihološkom kontekstu

Razvoj savremenog života i društva doveo je do brojnih polarizacija, ne samo na emotivnom, već i na psihološkom, socijalnom, pa čak i duhovnom planu. Odvajanje od celine, kako to opisuje Biblija, stvorilo je dublje podele u životu čoveka i dominaciju jednog aspekta nad drugim: seks je odvojen od začeća, pri čemu seks postaje dominantan; ritual je odvojen od vere, a ritual postaje češća pojava; prijatno je odvojeno od neprijatnog, dok se prijatnost apsolutizuje, a život bez neprijatnosti idealizuje.

U svim ovim razdvajanjima krije se osnovna disonanca između unutrašnje i spoljašnje realnosti, koja postaje okidač za anksioznost. Kada jedan aspekt života preuzme dominaciju, anksioznost se održava i produbljuje.

Pored toga, izolacija unutar “sigurne zone” predstavlja dodatni problem. Ova zona, koja na prvi pogled deluje komforno, lako postaje zatvorska ćelija duše, u kojoj strah preuzima ulogu ne samo čuvara, već i dželata.

Anksioznost nastaje kada se život monopolarizuje, tj. kada jedan deo života ili jedan pol postane dominantan. Marginalistički psihoterapijski princip pruža alternativu takvoj polarizaciji, jer poziva na osluškivanje suptilnih ideja koje dolaze sa margina svesti, kao što su naizgled nevažne misli i osećanja koja nisu odmah očigledna. To je način da se vrati ravnoteža i da se ponovo povežemo sa celinom svog bića.

Prema marginalizmu, važno je prepoznati i uključiti te suptilne aspekte u proces samorazvoja, jer oni često nose ključne uvide za rešavanje unutrašnjih konflikata i predominacija, uključujući i anksioznost. Anksioznost se rađa iz disharmonije između svesti i tela, duhovnog i materijalnog, prošlosti i sadašnjosti. Kako marginalizam uči, vraćanje celovitosti putem pažnje na ove margine, uz dopušanje promene i nastavka razvoja je put ka izlečenju.

5.5.   Marginalizam i proces izlečenja

Marginalistički princip u psihoterapiji, zasnovan na pažljivom osluškivanju margine svesti, pruža jedinstven put ka izlasku iz začaranog kruga anksioznosti. Ovaj princip omogućava obnavljanje sinusoide življenja kroz prihvatanje malih, postepenih promena koje se dešavaju bez unapred definisanog plana. Takve promene omogućavaju suptilan prelaz iz statičnog i pasivnog stanja ka aktivnijem i dinamičnijem stanju, vraćajući prirodan ritam života.

Proces izlečenja anksioznosti ne mora biti brz niti dramatičan, ključ leži u povratku pažnje na ono što je potisnuto ili marginalizovano u životu pojedinca i potom u pažljivoj razradi i primeni tog potisnutog sadržaja. Na primer, ako je neko nekada bio planinar, ali više ne može da se time bavi zbog osećaja „nesigurnosti i podrhtavanja“, tada će u fokusu biti simptom a ne planinarenje. Ideja o ponovnom planinarenju biva odbačena a u procesu lečenja učimo kako da potisnute ideje vratimo malim koracima u svakodnevnu praksu, prolazeći kroz neprijatnosti, strahove i simptome.

Cilj psihoterapije nije jednostavno uklanjanje simptoma, već promena sadržaja života i kvaliteta tog sadržaja. Ako u tome uspemo, simptomi će vremenom popustiti i na kraju nestati.

Marginalizam podrazumeva postojanje izvan okvira većinskog ili alternativnog, ali ne i izolaciju od njih. Umesto toga, ovaj princip neguje dinamičan odnos između margina i centralnih dešavanja u životu, kako na unutrašnjem, tako i na socijalnom nivou. Socijalni marginalizam ne znači doslovnu izolaciju, već funkcionalnu odvojenost od dominantnih normi i uverenja, koja omogućava sagledavanje i istraživanje drugačijih, a moralnih i mogućih perspektiva. Slično tome, lični marginalizam obuhvata osluškivanje suptilnih elemenata na margini svesti, ali ne zagovara život na margini svesti. Pokušaj potpunog isključivanja od većinskih ili alternativnih mentalnih sadržaja dovodi do stagnacije, prekida prirodnog psihološkog razvoja, i na kraju, do pojave simptoma.

Da bi se ovaj prekid izbegao, važno je održavati dinamički odnos između margina, alternativa i centralnih stavova i uverenja. To znači da ideje s margina ne smeju ostati izolovane, već se moraju uključiti u celinu svesti i time omogućiti njihov prirodan razvoj i, ako su ideje adekvatne, integraciju.

Ključan alat koji marginalizam nudi u procesu izlečenja jeste povratak celovitosti na adekvatan način u adekvatnom ritmu: bilo da je reč o telesnoj, psihološkoj, socijalnoj ili duhovnoj dimenziji. Svaka jedinka ima svoj put povratka. Povratak u sadašnji trenutak, prepoznavanje suptilnih signala tela i svesti, i povezivanje sa širim smislom egzistencije vodi ka integraciji onoga što je bilo fragmentirano ili potisnuto. Tek kroz ovu integraciju, pojedinac može ostvariti autentičan balans između margina i centra svoje svesti i svog života.

5.5.1. Vežba za izlazak iz preterane fokusiranosti: Proširivanje svesnosti (Šira slika)

  1. Zadatak vežbe: Smanjiti intenzivnu fokusiranost na jedan aspekt problema i razviti širu perspektivu.
  2. Uputstvo za realizaciju vežbe:
    • sedi u mirnom prostoru, zatvori oči i duboko diši nekoliko puta dok ne osetiš opuštanje.
      • razmisli o problemu ili situaciji na koju si previše fokusiran. Definiši taj problem jednostavnom ali konkretnom rečenicom.
      • zapitaj se: „Šta drugo postoji u mom životu osim ovog problema?“
      • započni sa širim razmatranjem svoje svakodnevice. Na primer: kakvo tvoje telesno, socijalno i duhovno zdravlje, koliko si zadovoljan i kakvi su tvoji odnosi, hobiji, priroda, kako  tvoje druge obaveze izgledaju trenutno? Šta ti je važno van problema koji te okupira?
      • pokušaj da imenuješ najmanje tri stvari koje su ti takođe važne i koje trenutno nisu deo problema bez „ali“.
  3. Trajanje: 10-15 minuta.
  4. Cilj: Ova vežba pomaže da se um manje fokusira na jedan problem, vraćajući širu perspektivu i pomažući ti da vremenom prihvatiš da život sadrži više elemenata, od kojih mnogi mogu biti pozitivni ili neutralni.

5.5.2. Vežba za izlazak iz preterane brige: Pisanje scenarija najgoreg i najboljeg ishoda

  1. Zadatak: Razbijanje ciklusa preterane brige kroz suočavanje sa mogućim ishodima i razumevanje njihovog realnog značaja.
  2. Uputstvo za realizaciju vežbe:
    • Uzmi papir i olovku ili koristi računar.
    • identifikuj šta te trenutno brine, definiši to konkretno.
    • podeli papir u dve kolone. U levu kolonu napiši: „Najgori mogući ishod“, a u desnu: „Najbolji mogući ishod“.
    • u levoj koloni zapiši sve najgore stvari koje misliš da bi mogle da se dese u vezi sa tvojom brigom. Pokušaj da budeš detaljan i realističan, ali dozvoli i najgorem scenariju da se izrazi.
    • zatim, u desnoj koloni zapiši šta bi bio najbolji mogući ishod, čak i ako deluje nerealno ili optimistično.
    • Nakon što si završio pisanje, odvoji nekoliko minuta da pročitaš oba scenarija i razmisliš o tome koliko su zaista verovatni. Postavi sebi pitanje: „Šta je najverovatniji ishod, negde između ove dve krajnosti?“
    • Na kraju, napiši šta možeš da uradiš da sebi pomogneš da umanjiš verovatnoću loših ishoda i povećaš verovatnoću boljih.
  3. Trajanje: 15-20 minuta.
  4. Cilj: Ova vežba pomaže da se preterana briga umanji suočavanjem sa ekstremnim scenarijima, što omogućava osobi da postane svesnija stvarnih mogućnosti i preduzme konkretne korake prema boljem ishodu.

Obe vežbe služe tome da umanjiš osećaj zarobljenosti u brizi ili uskom fokusu i podstaknu razvoj svesnosti o realnim aspektima situacije.

5.6.   Razlozi neuspeha u lečenju anksioznosti

Neuspeh u lečenju anksioznosti često se može objasniti kombinacijom spoljašnjih i unutrašnjih faktora. Spoljašnji faktori uključuju prisustvo stalnih okidača u okolini klijenta: situacija, ljudi ili događaja koji ponovo pokreću strah, brigu ili potrebu za ostankom u klijentovoj komfornoj zoni. Ovi okidači otežavaju klijentu da napravi pomak jer neprekidno stimulišu anksioznost i sprečavaju promene.

Unutrašnji faktori mogu se podeliti u dve glavne kategorije. Prva se odnosi na potrebu ida da ostane u zoni komfora, što se manifestuje kroz nezrele fizičke, psihološke, socijalne pa i duhovne obrasce ponašanja koji sprečavaju promene. Na fizičkom nivou, to se često vidi u zadržavanju nezdravih navika, kao što su zloupotreba supstanci, neadekvatna ishrana, neuredno spavanje i opšti nedostatak reda u svakodnevnom životu. Ukoliko klijent nije spreman da uvede zdrave rutine (u ishrani, snu, higijeni i fizičkoj aktivnosti), teško je očekivati stabilnost na psihološkom nivou.

Psihološki faktori obuhvataju pet ključnih osobina: lenjost, površnost, neodgovornost, nedisciplinu i neorganizovanost prema sebi. Ove osobine otežavaju promenu, zadržavajući nas u zoni komfora, što značajno otežava napredak.

Socijalni faktori se manifestuju kroz nesposobnost da se promene odnosi, čak i kada su ti odnosi nezdravi, usled straha od posledica. U takvim situacijama osoba „u svojoj glavi“ predviđa negativan, pa čak i katastrofičan odgovor druge strane na promenu. Ovaj strah se često temelji na nerelevantnom ili pogrešnom iskustvu, ili na stvarnim iskustvima koja su ukazala na nesposobnost svesti da se suoči sa pritiscima iz socijalne okoline. Osoba tada bira podređenu ulogu, što kao posledicu ima održavanje anksioznosti. Ovo stanje traje sve dok se ne desi lična „pobuna“, simbolički nalik Spartakovom ustanku, koja označava početak borbe za vlastitu slobodu i izlazak iz začaranog kruga tiranije anksioznosti.

Ovo nas vodi do druge grupe unutrašnjih faktora koji uključuju navike i pritisak superega. Navike, kako kaže stara izreka, „navika je jedna muka, a odvika trista muka“, postaju prepreka promenama jer su toliko duboko ukorenjene. Superego dodatno komplikuje situaciju prigovaranjem: klijent je nezadovoljan dinamikom terapije, previše fokusiran na krupne probleme ili simptome, i ne vidi rezultate odmah. Ovaj unutrašnji konflikt često vodi do osećaja da je promena nemoguća jer je „nešto unutra jača od mene“.

Ključ za prevazilaženje ovih prepreka leži u jačanju svesti. Svest, kao osnovni deo ega, mora naučiti da postavlja granice i balansira između unutrašnje i spoljašnje realnosti. Kroz svakodnevne vežbe i postepeni rad, svest postaje jača i sposobnija da promeni odnos prema idu i superegu, uspostavljajući zdraviju unutrašnju dinamiku i stabilniji život bez anksioznosti. Naime, davanjem prostora svesti za iskustvo promene, jačaju se kapaciteti za aktivno i adekvatno delovanje.

Nažalost, ponekad se desi da izlazak iz anksioznosti ne dođe kroz svesnu i željenu promenu, već kroz promenu okolnosti, najčešće na gore. U praksi sam video primere gde su klijenti prestali da osećaju anksioznost samo kada su morali da se suoče sa ozbiljnijim zdravstvenim problemima, poput bolesti člana porodice ili sopstvenih zdravstvenih komplikacija. Obično to počinje rečima: „Teško mi je, ali moram…“ Ovaj „klin se klinom izbija“ metod nije dobar, jer pokazuje da klijent funkcioniše samo pod pritiskom, vođen spoljnom prisilom, a ne sopstvenom voljom.

Svako je sposoban da vodi svoj život osvešćujući svoje bitke i pobede, jer ako se osvrnemo, sve dosadašnje bitke smo na kraju dobili, čak i ako smo ih odlagali. Problem nastaje kada rigidni superego umanjuje značaj tih pobeda i relativizuje ih. Otuda potiče saznanje da je prejak superego garant neuroza, od napetosti kao najblažeg oblika, do depresije kao najkompleksnijeg. Samo svest može postaviti granice superegu. Ne gubimo vreme, vežbajmo svest i živimo u skladu sa sobom i našom prošlošću iz koje učimo i crpimo snagu, jer, da je moglo bolje, bilo bi.

Zaključak: spoj celine kao put ka izlečenju

Marginalistički princip u psihoterapiji pruža jedinstvenu mogućnost da se proces izlečenja ne posmatra kao linearan, brz ili dramatičan, već kao prirodan i postepen povratak ravnoteži i celovitosti. Kroz osluškivanje i razradu suptilnih, marginalizovanih aspekata svesti, klijent postepeno vraća izgubljeni ritam života. Ključan doprinos ovog pristupa jeste vraćanje pažnje na potisnute ideje i emocije, što omogućava osobi da aktivno učestvuje u sopstvenom procesu izlečenja.

Umesto da se fokusira na brzo uklanjanje simptoma, marginalizam podstiče klijenta da prepozna i integriše te zaboravljene ili zanemarene delove svoje svesti u svakodnevni život. Kroz ovaj proces, simptomi postaju vodiči ka dubljem razumevanju, a njihovim rešavanjem dolazi do prave promene, ne samo u smanjenju anksioznosti, već i u poboljšanju kvaliteta života.

Zaključno, marginalistički proces nije samo povratak iz stanja anksioznosti, već predstavlja dinamičnu integraciju svega što je marginalizovano u unutrašnjem i spoljašnjem svetu pojedinca. Taj balans između margina i centra omogućava razvoj autentične celovitosti, pri čemu izlazak iz krize vodi ne samo ka psihološkom oporavku, već i ka dubljoj transformaciji svesti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *