Od analize do mirnog života

4 0
Vreme čitanja8 Minuta

Razmišljam da li je pojam “borba” dobra u rečenici “U stalnoj sam borbi da dođem do središta psihoterapijskog rada” pa bih čitaocu ostavio procenu. Jer, u najezdi predloga i pametnih rešenja “rada na sebi” ugledavam fragmente koji zaista vode drugačijem poimanju života. Sada znam da je filosofija ” u se, na se, podase” bila adekvatna u nekim ranijim razvojnim stadijumima ali da niko od nje nije imun ni u kasnijim. Ovaj narcisoidni, ili kako god ga nazvali, početak razvoja ima i svoju nadgradnju u konceptu “voleti sebe (biti bolja/bolji sebi) = lepo + korisno”. Ali i to je tek deo mozaika koji me vodi do promene paradigme, odnosno do promene razumevanja neprijatnosti koja nije ništa drugo do simptom promene. A razvoja bez promene nema. Prema tome neprijatnost je simptom potencijalnog razvoja. Osim u slučaju magarac u Beč, magarac iz Beča”. Ali i tada neka neprijatnost može biti kapljica u kumulativno izazvanoj evoluciji magarca na više razvojne stadijume. Ovo je za sada vrh, tačka do koje treba stići. MONT PROMENAPARADIGMIKUS!

Ovde bih se vratio na deo koji zapravo predstavlja zadnji kamp pred finalni uspon ka vrhu promene paradigme, kamp u kojem se šerpasi reorganizuje, kao i zalihe. Reč je o analitičkom procesu koji ima poseban smisao.

Da li znamo šta je to analiza i, samim tim, da li znamo da analiziramo? Analiza predstavlja razlaganje celine do najsitnijeg njenog logičkog detalja koji samostalno može postojati u vremenu i prostoru. Razmišljanje nije analiza. Prepričavanje takođe. Prepričavanje “Na Drini ćuprija” nije analiza “Na drini ćuprija”. Suviše često na psihoterapiji, kada “analiziramo” život između dve seanse, zapravo slušamo prepričavanja i razmišljanja. Nije ni čudo jer nismo učeni da analiziramo. Mi smo školovani u javnim školama a tamo nije bila posvećivana pažnja ovakvim detaljima. Privilegiju da o tome uče imaju nečija deca koja nisu naša. Ali, to je valjda normalno jer je vladanje privilegija retkih. Cilj ovog psihoterapeuta je da svaki Božji stvor koji je došao na psihoterapiju jednom zauvek ovlada svojim resursima i time pokaže da je slobodan/dna. Sve ostalo je puko zamešateljstvo.

Da bi u tome uspeo, svako valja da se nauči analizi.

Analizi će se suprotstaviti lenjost, površnost, neodgovornost, nedisciplina i neorganizovanost prema samom sebi. Ovih pet osobina uvek se suprotstave razvoju a bez ovoga o čemu pišem razvoj je situacioni, nije rezultat osmišljenog, ili barem viđenog puta ka određenom rezultatu.

Drugi problem u pravilnom analiziranju su emocije. Emocije su posledice dešavanja, nikako uzrok. One su vatra koja nastaje burnom oksidacijom drveta. Vatra predstavlja vidljivi deo burne oksidacije. Analiza koja ima smisla odnosi se na ono što dovodi do pojave vatre odnosno emocija. Ukoliko emocije kontaminiraju analizirani sadržaj, svi kasniji koraci počivaće na tom čudnom, varljivom i u svakom slučaju promenjivom sadržaju. Zato emocijama nije mesto u analizi. Ovaj korak je presudan, nije lagan ali ga je itekako moguće uvežbati. Pod uslovom da se vežba, naravno.

Percepcija, ili opažanje, čije proširenje je zapravo središnja tačka tog visinskog kampa na putu ka vrhu (Mont Promenaparadigmikusa), predstavljena je načelima ili zakonitostima kojih ima osam. Percepcija ima svoje krajnosti koje su, što je iskustvo manje, bliže. Tako dolazimo do razumevanja blizine “crno-belog” poimanja života kod mlađih, neiskusnih ili intelektom ograničenih osoba. Zapravo, kao da je suština sazrevanja u širenju optimuma koji će zauzeti prostor između krajnosti. Opažanje ili percepcija optimuma neće se dogoditi nikako drugačije do integracijom iskustva, a to podrazumeva svesnu aktivnost. Tako dođosmo do analize. Iako je celina vrednija od zbira delova, nekada je neophodno celinu promeniti odvajanjem i preoblikovanjem pojedinih delova. Ovo je zadatak procesa analize.

Analiza nije sebi svrha. Ukoliko je oslobođena emocija vodiće nas do druge stepenice, do sinteze ili zaključka. Preterana analiza vodiće depresiji, odnosno razgradnji ličnosti koja se ne sastavlja. Zaključak ne mora biti samostalan.

Treći korak je implementacija ili primena. Niko ne zaključuje da bi zaključio, mada je u psihoterapijskoj praksi baš to često sreće. “Znam ja to”, ili “Svastan/na sam toga”, ali bez ikakve primene, zapravo predstavlja pravdanje ili racionalizaciju, mehanizam psihičke odbrane. Dolazi iz Ida i ima zadatak da otupi oštricu kritike autoriteta sa kojim je klijent u prošlosti imao posla, a terapeut okida potisnuto iskustvo. Ukoliko nema implementacije valja nam se vratiti do zaključka i videti šta nije u redu. Pre par dana razgovarao sam sa klijentom koji je došao do nekoliko veoma finih zaključaka, ali bez primene. Čim smo u analizu ubacili kalendar, odnosno odredili vreme za izvršenje zaključenog, čitav proces dobio je drugi smisao. Ne zaboravljajmo resurse!!!! Implementacija nekada može biti polovična ili neadekvatna. Ukoliko propustim priliku da se vratim na prethodna dva koraka, ispravim ili nadopunim sadržaj, može se desiti da dužom stazom gradim put ka cilju. Sa druge strane, preterani perfekcionizam i konstantno umanjivanje značaja sitnice takođe predstavlja problem.

Svaka primena ili implementacija vodi nekom ishodu ili rešenju. Ili cilju. Ako ovoga nema, nešto smo propustili u implementaciji. Tu čemo se sresti sa čuvenih pet osobina, pomenutih pet prepreka razvoja.

Svaki rezultat ima kapacitet da raširi opažanje unošenjem novih elemenata, novih iskustava. Finalna posledica biće ugledavanje čitave sinusoide.

Pre neki dan na terapiju je došao momak koji je sa porodicom u šumi pripremao drva za ogrev. Ovo je težak posao koji sam jednom radio i više ne bih ako baš ne budem morao. Svaki dinar dat za isečena drva vredi! Elem, radili su nekoliko dana na obaranju, metrenju i izvlačenju drva iz šume koja je na nizbrdici. Bio je vidno umoran i sit iskustva drvoseče. Ovaj deo sinusoide bio je itekako dobro primećen. Ako bi tu stao postojala bi šansa da stvori negativistički obrazac ponašanja, odnosno da ostane na primećivanju krajnosti. Opažanje uvek uradi svoj posao, tu nema brige. Ali nekada na našu štetu. Pitao sam ga da li mu je u kući toplo. Odgovorio je da jeste: “Stavili smo stiropor i zamenili stolariju”, reče. “Odlično! A čime se grejete?”

“Pa na drva reče”, upitno me pogledavši. Kao da je hteo reći “Slušaš li me ti uopšte?”

“Odlično”, pobedonosno prokomentarisah, “a da li bi onda to mogli da primetimo? U suprotnom ostavićemo fokus na muci koju tronedeljana priprema drva, koliko ukupno treba, predstavlja. Ipak ćete na te tri nedelje da se grejete šest meseci, zar ne?”

Klijent je bio u prilici da ugleda razlaganje događaja na detalje (a bilo ih je više nego što sam napisao), zaključivanje i dolazak do cilja a to je ugledavanje oba kraja sinusoide kako bi percepcija bila raširena.

Vežba koju radimo ima za cilj da nas navikne na ugledavanje mogućnosti. “Mogućnosti” su sve opcije koje se nalaze između krajnosti. Na listu papira u gornjem delu napisati prvu krajnost nekog događaja, nešto ispod drugu. Na primer, ako me je neko uvredio, prva krajnost je da trpim, druga krajnost da se posvađam (izolujem). Krajnosti su veoma retko prihvatljive. Nije da nekada nisu, ali to je retko u odnosu na primenjivost onoga što se nalazi između, a to su mogućnosti. Ukoliko mozak ne naučim, ne nateram, ne privolim… da ugledava ono između krajnosti, on to sam uraditi neće i to zbog gore pomenutih zakonitosti. Ako ostanem u krajnostima, ostajem nezreo.

Evo jednog primera. Ukoliko tokom vaspitavanja nisam upoznao neke obrasce ponašanja, postoji šansa da vremenom razvijem u sebi preterano veliku fioku u koju trpam sve što vaspitavanjem nisam upoznao. Na primer fioka “sumnjičavost”. U nju mogu trpati sve ono što mi je nepoznato ukoliko sam socijalno bio nešto izolovaniji tokom adolescencije pa nisam “išlifovan”, Vremenom ta fioka postaće preopterećena jer ću biti sumnjičav za sve i svašta a sam neću biti u mogućnosti da vidim kako je ona zapravo neadekvatna jer obuhvata raznovrsne sadržaje koje u nju trpam samo zato što nisam izgradio druge fioke. Zadatak psihoterapije je da istresemo sve iz te fioke pa vidimo da li je, na primer, nečija vajber poruka zaslužila da se tu nađe samo zato što sam je označio “sumnjivom”? Ili neki gest koji nije u mom repertoaru gestova? Ukoliko ne raširim percepciju, a strah je u dubini svakog živog stvora, onda ću doći u situaciju da se branim i kada me niko ne napada. Tada se aktiviraju vitalni nagoni i o kvalitetu života ne može da se priča! Eto nama problema i to samo zato što nismo širili percepciju!

Juče na terapiji u Kruševcu bila mi je klijentkinja koju majka vređa različitim izjavama. Zamolio sam je da zapiše te izjave. Prvi problem (a to je rašireno kao epidemija: KLIJENTI NE VOLE DA PIŠU!!!) bio je da se nakani da piše a onda da se uvreda seti. Kada se povezala sa sobom,a to je zadatak papira i olovke, napisala je nekoliko izjava od kojih je na prvom mestu bilo “Leči se”. Pitao sam je da li ona ima šta da leči?

“Pa nemam ništa, nisam ja luda, ona me napada”

“U redu a šta se Vama kod Vas ne dopada”

“”Ne dopadaju mi se moja nervoza, anksioznost i ovolika tuga”

“Dobro. Napeti ste kada?”, pitao sam. “Kada majka, sestra i koleginica pređe Vašu granicu?”

“Da, tako je”

“Da li to znači da bi mogli da lečimo granicu?”

“Da”, i pojavi se osmeh. Po istom principu došli smo do činjenice da je potrebno “lečiti organizovanost i zaštitu tuge”.

Jer, ukoliko u analizi zadržimo emociju nećemo ništa uraditi. Ali ako idemo ka zaključku i implementaciji bez emocije, možda nešto i ostvarimo. U ovom slučaju ostvarili smo širenje opažanja. Zapisujmo i analizirajmo sve što nas pogađa jer u tome se nalazi lek.

Dakle, ukoliko mozak ne nateram da ugleda mogućnosti, on to sam od sebe neće nikada uraditi. Ova vežba ugledavanja mogućnosti predstavlja priliku da mozak bude gipkiji u nekoj realnoj situaciji. Vežbamo pišući mogućnosti. Videćete koliki otpor će mozak praviti gurajući nas nekako u krajnosti. Vežba nije laka ali je itekako moguće uvežbati opažanje kako bi na kraju krajeva “čaša meda našla čašu žuči”. Tek tada najlakše se piju. I onda eto nas na vrhu, stigosmo do promene paradigme i neprijatnost postade simptom napretka, a ne nešto od čega se beži na vlastitu štetu.

U mom životu kraj svakog od ovih procesa vodi miru i punini. Imao sam u proteklih mesec dana iskušenja u vezi sa legalizacijom video nadzora ali kada sam sve to završio, teško je opisati zadovoljstvo koje osećam zato što sam možda među prvima u gradu ovo uradio. Ne zato što sam među prvima nego zato što sam uradio! Iako živim na kraju sela razbijenog tipa, ispod brda. Isto osećam u vezi sa svim dosadašnjim bitkama. Bogu hvala na bogatom životu. Svaki izazov sa kojim se sada srećem samo je deo mozaika razvoja koji ću, nadahnut ljubavlju, lakše i lepše da prođem.

Sinusoidu ne možemo zaobići ali možemo je ne videti i ne ceniti njene domete. Jer, da se nije nešto loše desilo, da li bi ovo dobro? Vidiš li dobro, zlo ćeš svakako videti?

Happy
Happy
2
Sad
Sad
0
Excited
Excited
2
Sleepy
Sleepy
0
Angry
Angry
0
Surprise
Surprise
1

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *