Sve teži ravnoteži.
“Prostor” između dve ravnoteže nazvali smo “razvoj”. Razvoj se dešava u “sada i ovde”, ali je dobro pitanje: “Šta sve ulazi u ‘sada i ovde’?” Kada smo imali pet godina, na primer, igrali smo se i u ‘sada i ovde’ ulazilo je ono što je moglo da se obuhvati čulima. Sazrevanjem, tj sticanjem iskustva, ‘sada i ovde’ se proširuju.
Lista prioriteta je sledeća karakteristika razvoja. Ona se redefiniše tokom perioda razvoja, a čini je niz želja i neophodnosti. Što smo zreliji, lista prioriteta postaje konciznija. Da bi to bilo moguće, tokom razvoja dolazi do učenja usklađivanja “želja” i “mogućnosti”. Što su želje u većoj disproporciji sa mogućnostima, biće veća kriza. Nečije želje mogu biti znatno iznad mogućnosti i takva osoba će u razvojnom procesu učiti načine ostvarivanja takvih želja (ciljeva), ili njihovom prilagođavanju mogućnostima. U svakom slučaju, ovo može biti bolan proces.
U periodu krize dolazi do jednog ili više stresova. Iskustvena faza stresa predstavlja zadnu fazu pred uspostavljanje nove ravnoteže i od njene obrade zavisiće da li će osoba steći novo iskustvo, ili ne. Naredno pitanje je da li i kako će to iskustvo integrisati. Iskustvo je osnovna gradivna “materija” zrelosti? Prema tome, broj godina nekada može biti statistički pokazatelj, ali ne i pokazatelj zrelosti osobe, ukoliko iskustva nisu integrisana. Zrelost ćemo prepoznati u doslednosti uloga koje imamo. Sa povećanjem doslednosti mehanizmi odbrane će od nerazvijenih (projekcija, introjekkcija, izolacija…) preći u zrele (asertivnost, sublimacija…). Osim toga, pitanje psiholoških granica će biti redefinisano.
Gde nas vodi razvoj teško je reći, ali jedna od mogućnosti je redefinisanje odnosa vitalnih i socijalnih nagona. Zrela osoba ima izgrađene socijalne nagone i svest o drugoj osobi, njenim potrebama i željama, kao i svest o svojoj ulozi u njihovom zadovoljenju bez očekivanja nagrade u bilo kom smislu. Kod nezrele dominiraju vitalni nagoni, i usmerenost na “ja”.
**********************
Svako ima pravo da se bavi tvojim životom. Ti si jedini koji ima obavezu!
Granica u “gledanju u drugoga” lako se pređe. Kada se baviš sobom, nećeš imati vremena da se baviš drugima. Čovek kao socijalno biće ima potrebu da se poredi, da utvrđuje svoju i tuđe pozicije i dostignuća. Negde u tom poređenju postoji granica koja, ukoliko se pređe, postaje simptom.
Ko se bavi tuđim životom pre nego svojim?
Možda oni koji su imali traumatično iskustvo sa kojim se nisu sreli? Nisu imali snage ili je to iskustvo i dalje prejako. Ili oni koji su ostali na početnim fazama razvoja ličnosti? Ili oni koji nisu sebi dali dozvolu da budu zadovoljni…
Baviti se sobom (ili “raditi na sebi”) privilegija je malog broja ljudi. “Raditi na sebi” znači put ka integraciji ličnosti, ali nije garancija.
Šta je i čemu služi integracija ličnosti?
Odgovor na ovo pitanje teme su radionica koje smo organizovali.