Ravnoteža

(Tekst objavljen u Vrnjačkim novinama krajem 2017. godine)

Ravnoteža, homeostaza, balans su sinonimi koji su na prvi pogled razumljivi pojmovi. Kada kažemo „ravnoteža“ na pamet nam pada ravnomerno hodanje, dok je neravnotežu lako zamisliti hodanjem po ledu. Ali, kada se ovaj pojam stavi u kontekst psihološkog stanja i „rada na sebi“ pitanje je da li je toliko razumljiv. Šta je to u psihološkom smislu, u ravnoteži, na šta se homeostaza odnosi i šta je u balansu? Lako je reći „budi u ravnoteži“ onome ko nije, ali šta ta osoba treba da uravnoteži? Takođe, lako je pominjati opšta mesta, kao što su „davanje“ i „primanje“ koji moraju biti u ravnoteži da bi „primalac“ i „davalac“ bili stabilni. Takođe, jasno je da neko telo može dati energije koliko primi, jer sve u prirodi teži ravnoteži. Čak i najekstremniji uslovi života imaju svoju ravnotežu. U Sahari i na Arktiku vlažnost je u ravnoteži sa svojim osobinama, pa je vazduh potpuno suv na obe lokacije, iako je temperaturna razlika i preko 100 stepeni. Biljke na našim prostorima uglavnom prestaju da rastu na temperaturi od oko 12 stepeni,  i uvek će biti u ravnoteži sa tom osobinom. Tada je ponašanje biljaka u ravnoteži sa temperaturom, ali su u ravnoteži i sa samim sobom, prestaju da rastu. Ali kada ljudi nisu u ravnoteži „sa sobom“, šta se zapravo desilo, šta je „ispalo“ iz ravnoteže, i kako se to desilo?

Baveći se psihoterapijskim poslom video sam da uglavnom gotovo uopšte ne poznajemo sebe. Nije dovoljno znati sopstveni broj cipela ili telesnu masu, kao ni omiljenu boju ili jelo, da bi tvrdili kako se poznajemo. Nije dovoljno znati ni pojedine karakteristike ličnosti! Pa šta je onda pravi pokazatelj poznavanja sebe?

Ako bi pitali muškarce o njihovom automobilu, verovatno se u opisu ne bi zaustavili na boji ili godištu, već bi pričali o kubikaži, brzini, broju obrtaja, broju vrata i drugim tehničkim osobinama ili svojstvima. Ako bi domaćicu pitali za neko jelo, ona verovatno ne bi govorila o tome kako to jelo izgleda pripremljeno u tanjiru, već o načinu njegove pripreme i sastojcima. Ali kada se pitamo koliko se poznajemo, po kojim kriterijumima i kojim činjenicama to potvrđujemo?

Koliko se ne poznajemo videćemo ukoliko pokušamo da napišemo svega 10 vlastitih postignuća. Ili 10 zadovoljstava. Ili 10 osobina. Prvi razlog je nipodaštavanje sopstvenih postignuća na koja gledamo iz sadašnje perspektive pa je, na primer, to što sam naučio da vozim biciklo u petoj godini nebitno. Ali kada sam imao 5, to je bilo vredno kao čitav svet! Barem meni. Drugi razlog je što ne mogu da se setim šta sam sve postigao osim, uglavnom se klijenti toga sete, porodice, eventualne diplome i ponekog postignuća na poslu.

Čini se važnijim od postignuća i zadovoljsata osvestiti sopstvene osobine ili svojstva. Ovo prethodno je važno zbog samopouzdanja, ali su osobine ili svojstva važna iz više praktičnih razloga, kao što je stres.

Kada smo u ravnoteži, kada su naša svojstva izbalansirana, tada stresor ne može da prodre do nas. Do nas konstantno dolaze različite reči i drugi stimulusi koji otkrivaju unutrašnju neravnotežu. Koliko puta se desilo da prisustvujemo razgovoru u kojem pojedine reči doživimo kao da su nama upućene, iako nisu. Ove reči pogađaju prekoračenje granica neke osobine. Te reči prodiru kroz neizbalansiranu osobinu, čujemo ih u negativnom kontekstu, uznemire nas tj. deluju na emocije. Na taj način pojedine reči pogađaju neke naše osobine preko kojih se uznemirimo. Tada stres ima zadatak da nam pokaže gde smo „tanki“. Do nas je da li ćemo to primetiti i delovati, da li ćemo biti pasivni, ili ćemo posegnuti za begom kao jedim od mogućih načina rešavanja problema. Pri tome beg može biti doslovan, ili će to biti beg u hemijski mir izazvan tabletama, alkoholni (ne)mir, i tome slično.

A zapravo stvar je jednostavna: ukoliko poznajem svoje osobine, poznajem sebe. Ako znam da ih imenujem, da ih napišem, i da ih prepoznam, tek tada mogu raditi na tome da ih izbalansiram. Ako ih ne prepoznajem ili negiram, kako ću raditi na nečemu što ne postoji, ili što odbijam da vidim?

Pokušajte i vi, napišite sopstvene slabosti, mane, nedostatke uz levu marginu papira. Prvi problem predstavljaće osvešćivanje vlastitih mana, i to zato što smo učeni da su mane nešto loše, i da to trebamo izbacivati. Kao da je to moguće. Drugi problem predstavljaće imenovanje osobina koje ćemo lakše opisati nego navesti u jednoj reči. A dok to ne bude jedna, eventualno dve reči, to neće biti dovoljno. Koliko mana (slabosti) ćete napisati? Kada završite, a poželjno je da spisak bude što duži, uz desnu marginu napišite pojmove koji predstavljaju potpunu suprotnost. Videćete da u sebi imate i te osobine. Za one koje nemate znajte da imate kapacitet njihovog razvoja koji iz nekog razloga još uvek nije postignut.

Čitav život, naročito u pubertetu, govoreno nam je šta je dobro, šta ne valja. U drugoj fazi puberteta kristalizovan je moral. Tada je postignuće imati crno-belu podelu na mane i vrline. Problem predstavlja to što smo tada uglavnom stali sa diferencijacijom „dobrog“ i „lošeg“. Evo i dokaza: ko od čitalaca misli da su mane uslovno negativne, a da su vrline uslovno dobre? Ako se i nađe neko ko će se složiti sa time, verovatno će navoditi neke od njih koje mogu biti i dobre i loše. Na primer „iskrenost“. Upravo u tome leži nešto što smo prestali da primenjujemo čak i kada u životu primetimo, a to je obim osobine. Ako sam lenj, da li sam uvek lenj u istom obimu, ili postoji razlika? Kako se osećam kada sam malo lenj, kako kada sam previše? Život nas uči da svaka naša osobina može da se kreće u određenom rasponu, tako da svaka „mana“ ima svoj blaži, prelazni i teži oblik. Negde se nalazi granica preko koje će mi vlastita lenjost smetati, dok će u nekom obimu i nekim okolnostima biti prijatno malo lenstvovati. Dakle, postoji granica kada neka osobina prelazi iz prijatne (ili podnošljive) u neprijatnu (ili nepodnošljivu). Ovo neće postojati dok to ne osvestimo.

Ukoliko često upadamo u problem, pogledajmo koje svojstvo, koja naša osobina (ili slabost) zapravo predstavlja „otvorena vrata“ kroz koja napetost (stres) ulazi u naš sistem. Uvek postoji opravdani razlog zbog kojeg je to tako, kao i prilika da se vratimo u bezbedno polje ravnoteže. Jer, ravnoteža nije ništa drugo do balans pozitivnih i negativnih svojstava, to je tzv. optimum. „Rad na sebi“ predstavlja traganje za osobinama ličnosti koje nisu u ravnoteži jer ravnoteža postoji samo kroz svojstva. Za ovo što sam opisao potrebno je najviše 15 minuta, jednom u nekoliko meseci. Žao bi mi bilo ukoliko bi češće menjali ulje u autu nego se bavili vlastitim osobinama koje znače mir. Ako bi balans predstavili krilima, miran životni let znači ravnotežu krila. Želim vam miran let i što udobniju vožnju kroz život.

Psihoterapeut

Petar V. Jeknić