Problem opisa današnje radionice započinje na samom početku: kako predstaviti krizu suprotno uvreženom mišljenju da je reč o nečem negativnom? A jeste suprotno! Daleko od toga da je kriza prijatna, ali nije a priori negativna, ona vodi ka pozitivnom ili negativnom ishodu ali sama nema kvalitet. Ovo je u suprotnosti sa onim što većina raspoznaje razmišljajući o ekonomskoj i socijalnoj krizi, krizama u braku, krizi identiteta, i drugim mnogobrojnim, uključujući naftnu i seksualnu.
Krizu često ne razumemo u kontekstu sazrevanja, nego kao posledicu neadekvatnosti ranijeg življenja. Upravo ta neadekvatnost može zahtevati sazrevanje, ali svrha neravnoteže koja dovodi do krize nije kriza po sebi, već napredak na koji smo pozvani. Hteli ili ne, prinuđeni smo da sazrevamo. Neko će iskoristiti priliku uspevajući u tome. Sudeći po učestalosti kriza, bez kojih nema ni sazrevanja, reklo bi se da je sazrevanje svrha življenja. Sazrevanje vodi neprijanjanju za ljude, događaje, stvari, ili bilo šta što će voditi vezivanju iz kojeg može proizaći patnja. Da bi sazrevanje bilo moguće dešavaju se krize. Zapravo, kriza nastaje u razlici između očekivanja i mogućnosti. Iako svako mentalno zdravo ljudsko biće teži miru, on nije moguć u dužem vremenskom razdoblju. Razlog je jednostavan: suprotstavlja se razvoju. Život, krećući se napred, nameće rešenja koja ne podnose rutinu, a mi se odupiremo promeni,. Što je veće odupiranje, veća je kriza.
Bios, ili lista prioriteta predstavlja sve ono bez čega se ne može. Međutim, značaj ove liste nije samo u pravljenju reda, već u tome što će joj na neki način korelirati lista briga. Pažljivije posmatrano, videćemo da često dajemo neproporcionalno mnogo energije na nepotrebnosti koje nisu na našoj listi prioriteta. Ovo činimo zato što reagujemo na sve što nam dolazi u polju, kao pas ka kojem idu loptice, svaku pokušava da uhvati. Tako i mi, reagujemo impulisvo na sve što može da zazvuči kao “problem” pokazujući neselektivnost. Emocionalno sazrevanje itekako je važno. Ili je bitno? Da, važno, ili bitno? Pravimo li razliku između važnog, nečega što nam je potrebno, i onoga što je bitno tj. suštinsko? Ako pravimo, da li će odgovor biti različit?
Maslovljeva lista postignuća govori o potrebama, mada je jasno i da osoba koja nije zdrava, koja ne može ostvariti sve što se nalazi na prvoj stepenici, itekako može biti prihvaćen i prihvatati. Drugim rečima, nedostatak nečega sa prethodne, ne ograničava postojanje svojstava sa neke od viših stepenica postignuća. Lista prioriteta je nešto drugačija, ona se koriguje, redefiniše, prilagođava u zavisnosti od potreba u datom momentu.
Danas smo vredno radili, gotovo osam sati. Bilo nas je troje i mogli smo da posmatramo svoje krize i liste prioriteta, da osvešćujemo detalje, da se zagledamo u pojedine situacije, i da naglašavamo značaj zahvaljivanja na svemu što nam se dešava, što smo prethodno osvestili. Hvla Irena i Zorana na sjajnoj radionici!
Браво Ирена,
Одлично речено! Није могло ни краће, ни садржајније!
Хвала Петре!
Kriza, raskrsnica, ali i prilika. Bez kvaliteta, ni dobra ni loša…
Ako već “kriziraš” uradi to kako treba, izađi zreliji i iskustveno bogatiji. Osvesti brige, prioritete i sistem podrške, sada i ovde.
Petre, hvala od srca na današnjem danu i kvalitetno provedenom vremenu!
Nataša, hvala na ukusnim sendvičima! Divni ste ljudi! ❤