Poštovani prijatelji,
pred vama je prvi tekst nove knjige u kojoj se bavim rodovima i specifičnim znanjima. Biće zanimljiva, obećavam. U njoj ću integrisati svih šest ranije napisanih knjiga sa psihološkom tematikom, a biće drugačija po fokusiranosti na rodove. Nadam se da će vam biti korisna.
Što se ovog teksta tiče on će biti dorađivan, sređivan, pisan i prepisivan ko zna još koliko puta. Objavljujem ga i kao ilustraciju klijentima, čitaocima, prijateljima, ali i kao motivavciju samom sebi.
Psihološko postprosvetiteljstvo
Kada napuniš ozbiljnije godine, dođeš do nekih rezultata, prođeš kroz lepo i ružno, siromašno i bogato, kada se ostvariš i postaneš svestan nedostataka i sopstvenog neznanja, tada je vreme da kreneš u sebe. Tekst koji je pred tobom zaokružuje moj dosadašnji rad i promišljanja. Želim da iz njega naučiš nešto što će ti pomoći u upoznavanju sebe i određivanju ko hoćeš da budeš. Mladi misle da se znaju. Zreli uče o sebi. Mudri znaju da ne znaju. Širi znanje da bi stigao do neznanja. Tada Bog i Nebesko kraljevstvo imaju drugačiji smisao.
U tom trenutku, negde između zrelosti i mudrosti shvatiš da izolacija jeste adekvatan mehanizam psihičke odbrane, ali psihološka, ne fizička, i to je vreme kada treba napisati drugima svoju zadnju knjigu, tekst, poruku. Jer kada kreneš unutra, više nikome ništa nećeš moći da preneseš jer te neće razumeti. Nemaju tvoju stazu, nisu u tvojim cipelama, nemaju tvoju dušu. Sve što tada napišeš biće drugačije, možda mističnije, možda poetičnije. Kada je reč o dosadašnjem ovo je taj završni tekst, poruka, ovime ću zaokružiti moje skromno znanje o nečemu što smatram suštinom, a što sam kao psiholog i psihoterapeut mogao da steknem. Ima ih koji će otići još dublje i dalje ali sebi si bitan ti, svi mi ostali samo smo epizodne uloge u procesu tvog saznavanja i primene spoznaje. Nedaj se omesti na tom putu, a biće raznih izazova. Nauči da gledaš, da misliš i deluješ, nauči da voliš sebe i uzdaj se u Boga.
Znanja i veštine
Da, ova zemlja će se vrteti i ako ništa ne umeš, ako ništa ne znaš, ako ti je sve teško i mučno, ako preživljavaš na tuđem radu, brizi, pažnji. Da, možeš biti lenj, možeš površno prolaziti kroz život ne baveći se ničim sem beskonačnom pričom, kritikom, analizom bez činjenica i zaključivanjem bez smisla. Da, mogu tvoji glavni aduti biti lepota i snaga mišića. Da, možeš osvajati i biti seksualno zahtevan ili zahtevna, servilan ili servilna, možeš manipulisati i uslovljavati one nesrećnike ili nesrećnice koji se za tebe vežu da bi ih pojeo ili pojela. Možeš sprečavati tuđi napredak, osporavati vrednosti ne doprinoseći ničim sem bukom, pretnjom, batinom ili pasivnom agresijom. Da, možeš imati dežurne krivce, okolnosti koje su te sputale, razloge i opravdanja. Da, sve to možeš! I još više, i još gore! Ali šta ćeš na kraju sa svim tim? Shvataš li da će ti suditi ono što je u tebi? Budi strpljiv / srpljiva, shvatićeš! Nikoga vlastite slabosti nisu mimoišle, pa neće ni tebe.
Ako ipak nisi spreman da čekaš na takav scenario gledaj se baviš sobom, da umnožiš praktično znanje i budeš veštiji u njegovoj primeni. Znanje i veštine tvoj su resurs koji brižljivo neguješ i razvijaš. Bez znanja i veština bićeš prazan. Praktična znanja i veštine možeš da koristiš na svoju, i dobrobit svojih bližnjih. Kada ulaziš u život, a imaš peh da živiš u 21. veku, u problemu si zbog prevelike količine informacija, raznih znanja i veština. Što je veći broj, veća je mogućnost lutanja. Ne postoji vodič koji ti može reći koje je od ponuđenih znanja samo dobro zvuči, koje je primenjivo, a koje je tebi korisno. Dakle prvo ti se valja sresti sa selekcijom znanja i veština. Naravno, učićeš životom, najčešće metodom pokušaja i pogreške, informisaćeš se tuđim iskustvima, sticaćeš akademska i praktična znanja. Ali odakle god da kreneš seti se da pogledaš u sebe. Unutra, u psihu iliti dušu. To je najmanji zajednički sadržalac svih drugih znanja koja ćeš steći pa je van pameti baviti se u dužem vremenskom periodu bilo čime a da se ne pozabaviš i sobom.
A kako da se baviš sobom? Znanjem i veštinom!
U „Knjizi za svaki dan“ opisao sam osnovna znanja. Neka su preduslov, a neka su važna za „rad na sebi“. To je samo jedna od mogućnosti bavljenja sobom kojih ima nebrojeno. Ako hoću da jedem palačinke prvo moram naučiti šta su palačinke, od čega se sastoje, a zatim kako se spemaju. Najmanje potrebno je da znam šta je „palačinka“, od čega se sastoji, kao i deo „pripreme“. U Knjizi za svaki dan sam upravo to pričao: šta je opažanje, struktura psihe, šta su resursi kojima raspolažeš, nagoni, pomenuo sam svrhu problema tj prilika, razvojni proces i stadijume razvoja, kao i odnos prema kvalitetu života i preduslove za njeno postizanje. Knjiga koju čitaš sinteza je te, i preostalih pet iz oblasti psihologije koje sam napisao u period od 2008. do 2022. Nemoj preleteti pogledom preko ove rečenice: znanje je preduslov za osmišljeno bavljenja sobom! A znanja se ne stiču lako i brzo. Učestalom primenom znanja postajem veštiji a veštine su itekako bitne u bavljenju sobom. Kao što vidiš do sada sam se uglavnom bavio opštim znanjima i njihovom primenom u praksi. Opšta znanja su ono što se ćeš naći u literaturi. U ovom tekstu biće više reči o specifičnim, ličnim znanjima koja se ne uče nego se otkrivaju. A koja tema lepše i bolje povezuje specifična znanja do rodovi? Može se naučiti da je iskustvo spoj događaja i osećanja. Uči se i to da je iskustvo u osnovu samopodrške a samopodrška u osnovi samopoštovanja. Ali kako ću osvešćivati osećanja, kako ću sticati iskustva, postizati i ocenjivati rezultate, to je lična stvar koju ne mogu naučiti od drugog.
Evo primera za individualno doživljavanje roda.
Uobičajeno je da klijenima koji na psihoerapiju dolaze zbog anksioznosti zadajem zadatak koji se odnosi na primećivanje suptilnih prijatnosti. Ovo je jedno od specifičnih znanja. Poenta je da klijent / klijentkinja nauči da nije važna „sitna“ ili „krupna“ prijatnost, već da je fokus na prijatnosti kakva god da jeste. Id ne zna za „malo“ i „veliko“. Vremenom sam ušao u rutinu insistirajući na „osvešćivanju suptilne prijatnosti“ naglašavajući da ništa specijalno, posebno ili naročito neće da se desi između dve seanse zbog čega vežbamo ugledavanje suptilnosti. Klijentkinja J.M. je na prvoj seansi dobila isti zadatak: da u sveščicu ili notes zapiše suptilne prijatnosti koje oseti tokom dana. I tako do naredne seanse. Međutim ona nije imala ništa zapisano. Ova mlada, oštra a veoma nežna osoba objasnila mi je da nije mogla da oseti ni jednu „suptilnu“ prijatnost, već da joj se sve to podrazumeva, a da velikih prijatnosti nije bilo. Pomislio sam da je reč o rigidnom superegu koji će sve relativizovati jer je rekla da joj je bilo „uobičajeno prijatno“, ali da ne vidi zašto bi to upisala. Pojasnio sam da je poenta u suptilnosti a ona mi je odgovorila: „Kada nešto osetim za mene to nije suptilno, to je za mene krupno. I svaki dan to zaista osetim“ pokazujući rukom na grudi. I zaista bila je u pravu! Toliko sam ušao u rutinsko objašnjenje da sam prevideo to što je ova klijentkinja drugačije doživljavala zadatak i njegovo postizanje odnosno rezultat (rod). Nju je život naučio da je krupno sve što prijatno oseti, ali i dalje nije videla svrhu u zapisivanju tih svakodnevnih prijatnosti. Ona me naučila da opreznije nastupam kada je reč o opisu suptilnosti jer znanja se stiču i kada toga nismo svesni. Bavljenje sobom podrazumeva primenu svega što je u nama: naučenog, stečenog, intuicije.
U našem narodu nema mnogo znanja ni veštine bavljenja sopstvenom psihom. Pojednostavljuje se pa čak i banalizuje, a stigmatizacija je i dalje česta. Kao da postoji otpor sticanju znanja u oblasti psihičkog, kao da se to znanje čini suvišnim i nepotrebnim. Valja ti to prevazići. U suprotnom izazovi koje stavlja 21. vek itekako će da udare po mentalnom zdravlju. Ali ni tu priči nije kraj. Znanje samo po sebi nije dovoljno! I to je paradoksalno saznanje koje ima zadatak da otrezni i podstakne pojedinca na traganje za onim što je suštinsko: tragaj za adekvatnom aktivnosti u pojedinim situacijama sve dok ne nađeš. Drugim rečima to je adekvatna primena znanja. Ovaj vek zaista ima široku ponudu, ali čak i oni koji su ozbiljno namerili da se bave sobom obično zastanu pre praktične primene. Čitati, gledati, razgovarati o „radu na sebi“ je dobro ali nije dovoljno. Nedostaje praksa i rezulta. Ako postoji otpor sticanju znaja, kako li će tek biti sa potragom za adekvatnom aktivnošću na putu ka cilju? Bez praktične primene znanje postaje opterećenje. Zato je u psihoterapijskoj praksi od velikog značaja postavljanje ciljeva i zadataka koji u sebi nose mogućnost primene stečenih znanja. „Rad na sebi“ je to što mu ime kaže: rad.
Uloga i značaj ciljeva
Osim što je cilj pojam od značaja za ocenu svrsishodnosti života, jedan je od ključnih terapijskih alata u psihoterapiji koju radim. Na psihoterapiju dolaze osobe koje iz nekog razloga nisu dobre sebi, ili jednostavno nisu zadovoljne trenutnim stanjem. Šta god da je problem bez angažovanja svesti neće biti boljitka. Što su neadekvatni obrasci ponašanja jači, pokretanje svesti biće teže.
Svest je složen i višestruki fenomen, a njene funkcije su i dalje predmet mnogih naučnih debata i filozofskih istraživanja. Iako ne postoji definitivan konsenzus o prirodi i funkcijama svesti, mogu da pružim neke perspektive i teorije koje su predložili istraživači i filozofi.
Prvo i osnovno, svest je zaslužna za subjektivno iskustvo. Svest omogućava da imaš subjektivna iskustva, kao što je percepcija sveta kroz čula, osećanje emocija i osećaj samosvesti. To je osnova za perspektivu iz prvog lica o stvarnosti.
Svest omogućava da budeš svestan okruženja i unutrašnjih stanja. Omogućava da selektivno pratiš određene stimuluse ili misli dok filtriraš druge, pomažući da se fokusiraš na relevantne informacije i zadatke.
Takođe svest može igrati ulogu u integraciji informacija iz različitih izvora i regiona mozga. Omogućava povezivanje senzornih inputa, sećanja i kognitivnih procesa u jedinstveno povezanu celinu, omogućavajući celovitu percepciju i razumevanje sveta.
Svest je povezana sa dobrovoljnom kontrolom i donošenjem odluka. Pruža osećaj delovanja, omogućavajući da iniciraš i vodiš aktivnsoti na osnovu postalvjenih ciljeva i namera.
Prema nekim teorijama, svest uključuje misli višeg reda ili metakogniciju. Ovo se odnosi na sposobnost razmišljanja i razmišljanja o sopstvenim mentalnim stanjima, kao što je razmišljanje o mislima ili svest o sopstvenim procesima razmišljanja.
Smatra se da je svest uključena u rešavanje problema, rasuđivanje i kreativno razmišljanje. Omogućava da generišeš nove ideje, razmotriš alternativne mogućnosti i uspostaviš veze između različitih koncepata.
Svest može igrati ključnu ulogu u društvenim interakcijama i razumevanju mentalnih stanja drugih. Omogućava empatiju, teoriju uma (pripisivanje mentalnih stanja drugima) i formiranje društvenih veza.
Važno je napomenuti da ove funkcije svesti nisu univerzalno dogovorene, a proučavanje svesti ostaje složeno i stalno polje istraživanja. Različite teorije i perspektive nude različita objašnjenja, a naše razumevanje svesti nastavlja da se razvija.
Svest je jedina koja može izabrati sadržaj života u logično-posledičnom nizu. Zbog toga je odabir ciljeva tokom psihoterapijskog procesa, uz utvrđivanje koraka za njihovo postizanje, zapravo način podsticanja svesti. Id će preplavljivati svest zahtevima za odlaganje, izbegavanje ili minimalizaciju promene, iako je promena korisna. Idom preplavljena svest ne bavi se korisnišću, nema „gipkost“ za promenu fokusa.
Kada se kaže „sazrevanje“, na šta se misli? Nije teško videti da se ovaj pojam odnosi na svest, jer jedino ona može sazrevati u zavisnosti od razvojnog stadijuma, a to će se manifestovati kroz adekvatnost sadržaja i kvaliteta života. Svest se vežba na putu sazrevanja pa svaki razvojni stadijum i podstadijum ima svoj optimum svesnosti. Slično tome svaki stadijum i podstadijumi imaju svoje ciljeve i rodove. Zadatak svesti je da ih prepozna i da utvrsdi korake i načine ostvarivanja u jedinici vremena. Jedini deo psihe koji konstatuje činjenice, vreme i prostor je svest.
Bilo kako bilo, postavljanje ciljeva sadrži sve što je potrebno da bi svest opravdala postojanje a celokupna psiha bila u ravnoteži. To znači da svest balansira između unutrašnje i vanjske realnosti, kao i što samo svest može postaviti adekvatne granice. Cilj povezuje energiju iz ida, osećaj vrednosti i značaja iz superega, suočavanje sa izazovima i njihovo prevladavanje radi širenja komforne zone, odnosno razvoja, čemu je posledica podizanje samopouzdanja i samopoštovanja. Kao što cilj ima svrhu da pokrene svest, tako je plod ili rezultat svrha cilja. Postavljanje ciljeva i utvrđivanje koraka za njihovo postizanje je prvi pragmatični korak na putu promene kao uslova razvoja. Postignuti ciljevi me određuju jer govore o meni i govore umesto mene. Rodovi predstavljaju ostvarenje cilja. Kao što je Isus rekao:
„Čuvajte se od lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijem, a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro rodove dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa. Ne može drvo dobro rodova zlih rađati, ni drvo zlo rodova dobrih rađati. Svako dakle drvo koje ne rađa rod dobar, seku i u oganj bacaju. I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih.“ (Matej 7,15-20)
Dakle ne reči nego rodovi. A kako do rodova dolazim? Ako ovim tekstom zaokružujem celinu od sedam knjiga, prvo sam postavio cilj, napisati prvu knjigu: doživeo sam nešto jedinstveno tokom rata u Sarajevu, reći ću nešto o psihologiji preživljavanja. Zatim sam odredio korake: odvojiti vreme za istraživanje, pisanje, čitanje napisanog, ispravljanje. Iz mene je iskočio tekst, brzo i snažno. Pronašao sam lektora pa korektora. Na kraju izdavača i štampara. U korake ubrajam i odvajanje novca da bih knjigu mogao objaviti. Očekivani rezultat je objavljena knjiga. To je rod. Ali bilo je dosta dodatnih rodova koji mi nisu bili cilj: zahvaljujući ljubaznosti bibliotekarke u Sarajevskoj narodnoj biblioteci moja knjiga uvrštena je u Zavičajno odeljenje što mi je čast! Reakcija čitalaca bila je dobra. Iskustveni model stresa, čiji nacrt sam u ovoj knjizi objavio, promovisan je na konferenciji u organizaciji Filozofskog fakulteta u Sarajevu, odseka za psihologiju 2011. godine. Tako sam došao do rodova, očekivanih i neočekivanih. A neočekivano je bilo da ću videti zajedničku nit u raznovrsnosti napisanih knjiga što im daje višu vrednost.
Moram priznati da sam bio iznenađen kada sam se zagledao u teme i sadržaje vlastitih knjiga. Odakle to meni? U prvom delu zrelosti nisam razmišljao o pisanju stručne literature, nisam se video kao autor praktičnih a stručnih tekstova, iako je postojala potreba da nekako prenesem deo istine koju sam spoznao. Počelo je sa „jarovizacijom“ i životnim sinusoidama. Nema roda bez stresa a to onda otkriva sinusoidu. Logično, zar ne? Nastavilo se shvatanjem uloge i značaja razvoja. Uslov mentalne stabilnosti i unapređenja mentalnog zdravlja je u razvoju. Sledeću istinu video sam u značenju i potencijalima katastrofe. Konačno, obmana koju ovaj svet gaji u vidu ultimativne prijatnosti postala mi je jasna i video sam svu otrovnost koju ovaj koncept nudi.
Otuda potreba da prenesem delove stečenog znanja sa jasnom i neskrivenom željom da budem koristan svojoj deci i svima koji žele da se bave sobom. Moja pisanja na različit način približavaju ili pojašnjavaju život koji iz moje perspektive karakterišu:
- preživljavanje (osnovni zadatak ega je da omogući preživljavanje),
- suočavanje sa izazovima kao uslovima
- razvoja, kao i
- katastrofama (prekretnicama) kojih će u životu biti, i bez kojih neću naučiti da
- živim ovaj život
- spajajući lepo i korisno.
Da te kratko upoznam sa tim knjigama.
Opis koraka, cilja i rodova iz prošlog pasusa odnosi se na moju prvu knjigu sam napisao 2008. i koja se zove „Čovek je ono što od njega ostaje“. Neverovatno mi izgleda to što sam se od početka, od prvog teksta bavio rodovima, a da toga zapravo nisam ni bio svestan! Ili barem nisam bio svestan na način na koji sam to danas. I zaista, u toj knjizi, koja se u podnaslovu zove „Psihologija preživljavanja“ opisujem ono što sam doživeo i što sam radio da bih preživeo u ratnom Sarajevu od 1992 do 1994. Poenta knjige je u prilagođavanju realizovanom kroz delovanje i ostvarenim rezultatima kako bi se ratni užas prihvatio, podneo i prevladao. Tri dela adaptivnog procesa su datost (ono što se dešava u „sada i ovde“), delatnost i duhovnost. To su bili načini dolaska do materijalnih i nematerijalnih rodova. Rat je užasan način promene, ali eho tada nastalih promena i rodova seže do sada, do ovih reči koje dolaze ka tebi.
Drugu knjigu nazvao sam „Stres naš nasušni“. Stres ili napetost centralno je mesto nastanka iskustva, učenja, promene, razvoja. Bez stresa se život ne može odvijati. Čak i kada bih živeo sam, izolovan od drugih ljudi, samom promenom životnih stadijuma doživeo bih stres ili napetost. Ako je to već tako, zašto ne određujem ko hoću da budem? Drugim rečima, ako već moram da doživljavam stresove zar nije pametnije da ih doživljavam na putu ka onom Petru koji hoću da postanem? Da bar znam čemu napetost vodi, da je koristim za izgradnju nekoga ko hoću da budem. Izreka kaže da „što te ne ubije, to te ojača“. Čini mi se delotvornijim ako bi je okrenuli, tada bi značenje stresa bilo potpunije u kontekstu učenja. Dakle: „što te ne ojača, ubije te“. Figurativno ili bukvalno, nevažno je. Ovaj pasus će stići do duše malog broja ljudi koji će moći da odole trenutnim izazovima i okolnostima gledajući u cilj a ne na put do cilja.
Treća knjiga nastala je u saradnji sa još dvoje autora. Držali smo holističke radionice: nutritivne Marija Šalinić, duhovne Janko Nikolić a ja sam realizovao psihološke. Rezultat tog rada je knjiga „Razmišljam“ u kojoj je duhovni deo napisao Igor Mitrović. U svom delu bavim se razvojem ličnosti koja započinje u narcizmu, kada su u potpunosti aktivni vitalni nagoni a id je predominantan, a završava u altruizmu, kada deluju isključivo socijalni nagoni. Da bi se ličnost razvila potrebno je uključiti svest bez koje nikada neću stići do ovog stepena razvoja. Zato se knjiga zove „Razmišljam“. Bez svesti nema razvoja pa ni: „Ko tebe kamenom ti njega hlebom“ nikada neće biti moguće primeniti.
Četvrt knjiga je „Psihološka pomoć u katastrofi“ i nastala je nakon poplave u Peraćinu 2014. godine i petomesečnog rada tima koji sam obučio i pedvodio u okviru projekta humanitarne organizacija ADRA. Katastrofa je zagarantovana svakome barem jednom u životu. Nije važno da li je katastrofa lična ili kolektivna, da li je ekonomska ili prirodna. Katastrofa ima snagu da izmesti iz postojećeg života svakoga koga zakači. Ako bih definisao katastrofu rekao bih da je to događaj čije posledice trajno menjaju dotadašnji optimum. Kidanje veza sa prošlim životom, koji zbog katastrofe doživljava bitnu promenu, nije ni lako ni brzo. Zato katastrofa ima snagu da postane obeležje čitavog života. Podrška koja mi je tokom katastrofe potrebna od suštinskog je značaja za preživljavanje. Kasnije katastrofa ima drugi karakter, pre svega iskustveni, obrazovni, duhovni. Novi početak nakon katastrofe dešava se na delovima onoga što je katastrofu preživelo. Zato je važno prošlost što pre staviti na svoje mesto i vratiti se u „sada i ovde“ na putu ka budućnosti.
Peta knjiga nastala je nakon jednoipogodišnjeg posla u Jedinici za palijativno zbrinjavanje Internističke bolnice u Vrnjačkoj Banji. Raditi sa osobama koje odlaze sa ove planete najčešće zbog karcinoma je teško. Ali lepo i blagosloveno. Poruka je „Seti se da si smrtan“ iza koje odmah dođe ono Ciceronovo „Carpe diem“ ili „uberi dan“. ŽIVI!!! Živi dok si živ i ne usteži se. Naravno, životom ne povređuj drugog i to je osnovni princip psihoterapije koju radim a koji je objašnjen u šestoj „Knjizi za svaki dan“.
Princip na kojem počiva moja psihoterapija, a koji je u toj knjizi opisan, je „dobar sebi = lepo + korisno“. Naglasak je na korisnosti zato što postoji čitav niz izazivača lepih i prijatnih osećanja a da uopšte nisam dobar sebi. „Knjiga za svaki dan“ ima za cilj da svaki čitalac nauči da postane svoj psihoterapeut kroz primenu metodologije koju osmisli na osnovu stečenih znanja.
Svaka knjiga pa i ova koju čitaš, a koja predstavlja sintezu prethodnih šest, za cilj ima dolazak do roda, ostvarenja ili postignuća upotrebom znanja. U svakoj knjizi nastojim da podučim, objasnim i pojednostavim, da približim psihologiju široj javnosti kako nas neznanje ne bi ubijalo. Neke jednostavne probleme pospešuješ potiskujući ih umesto da ih rešavaš. Neznanje otvara prostor za mistifikaciju i zloupotrebu. Ovaj vek, kao i drugi deo prošlog, ubrzao je život pa se na sve obraća pažnja sem na sebe samog. Čak i kada se obrati pitanje je koliko to ima smisla. Sve je dobilo upotrebnu vrednost a „bavljenje sobom“ postalo je trend. Koliko istinit? To će reći podaci o broju anksioznih, depresivnih, opsesivnih, bipolarnih…
Rod kojem težim je mir. Da li je rod kojem ti težiš objektivno ili subjektino merljiv, to nije važno, važno je da ga ima. Nezgodno je doći do nekih godina i ne videti mnogo toga iza. Ili ne videti dovoljno jasne, smislene rodove. Takav život bude prazan a prazninu prete da napune razne neprijatnosti.
Sada sa 55 godina ne bih imao ništa drugo da kažem onima koji su zaista raspoloženi da zdušno i kontinuirano rade na sebi. Zaista je potrebno prvo obezbediti održivo i stabilno preživljavanje i to u sva tri aspekta: materijalnom, psihološkom i socijalnom. Za to je potrebno učiti i primenjivati naučeno. Sve je škola, ali da bih naučio valja mi se preslišavati. Životno važne stvari uče se kroz nevolje, neprijatnosti, krize pa i katastrofe. „Bez muke nema nauke“. Ova „muka“ naravno ne mora da bude životno ugrožavajuća, kao što sam prošao kroz rat, ali će se svakako manifestovati kroz intenzivnu emotivnost. Kako drugačije naučiti šta je bitno, šta važno, a šta je samo posledica gordosti ili na drugi način izražene nezrelosti. Bilo kako bilo život se osmišljava a osmišljeno realizuje. Za to je potrebna svesnost, fokusiranost, motivisanost i sve drugo što ego može da učini kako bi do cilja / rezultata došao. Ovi što nude instant rešenja ili hedonističke mitove dolaze u rang iluzionista ili obmanjivača.
Evo još nekoliko razloga zbog kojeg želim da tekst koji je pred tobom vidiš kao školsko ili, ako ne školsko a ono štivo za poučavanje.
Ulazeći u život niko me nije učio kako da budemo dobri sebi, čak ni značenje ove sintagme, nije me učio šta su i kako funkcionišu, i kako se razvijaju partnerski odnosi. Niko mi nije rekao da postoje dve realnosti, dve stvarnosti, spoljašnja i unutrašnja, i da su obe podjednako važne, a da je duševno zdravlje zapravo njiihova ravnoteža. Nije me učio da problem predstavlja priliku za učenje a ne za podsticanje krivice i odbranu od iste, niko mi nije pomenuo da se životno važne lekcije ne uče bez stresa iliti napetosti, i da će svako, ma koliko se čuvao, doživeti neku katastrofu. Ličnu ili kolektivnu. Prirodnu ili ljudskom delatnošću izazvanu. Bar jednu! Nisu mi rekli da je život zapravo jedna velika sinusoida koju nikako, ma koliko se trudio, ne mogu prevesti u pravu liniju koja stremi na gore, nebu pod oblake. Nisu mi rekli čak ni to da su razvoj i adekvatna aktivnost uslov mentalne stabilnosti!
Nisu jer ni moje roditelje nije imao ko tome poučiti, niti su se autori nastavnih planova i programa time bavili. Sve to otkrivam življenjem, nekada teže, nekada lakše. Zato je veoma pogrešno podrazumevati da život mora biti prijatan da bi bio dobar, da se može doći do „hleba“ bez „motike“, i da je moguće biti ko nisi jer ono ko jesi nije dovoljno dobro. Svako ima pravo na svoj način dolaska do katastrofe, a ove samoobmane, svaki dan vidljive na društvenim mrežama, imaju put u jednom smeru – u katastrofu. A odatle možda u propast, a možda u buđenje. Nije loše ako se nešto loše desi, nego ako ništa iz toga ne naučim. Tako dođosmo do nekih činjenica:
- ne mogu nikoga učiti ali mogu svedočiti o načinu dolaska i stečenim iskustvima,
- ne mogu nikoga kritikovati jer svako ima svoj način dolaska do saznanja,
- ne postoji krivica ali postoji odgovornost,
- umesto da se branim (pravdam) valja mi učiti,
- naučeno se potvrđuje primenom u životu.
Da li je ovo empirizam, utilitarizam, pragmatizam ili se nekako drugačije zove ova životna filosofija to ne znam, ali znam da je to život koji ima smisla.
Osim znanja na kojem insistiram, sazrevanjem razvijam percepciju ili opažanje. Percepciju razvijam pravovremenim razvojem kapaciteta kroz učenje i primenu naučenog. Ova pravovremenost vezuje me za osobe koje žive i delaju na sličan način u istom vremenu. Ako se zagledam oko sebe videću da sam bliskiji sa vršnjacima nego sa rođenom braćom i sestrama. „Svaka ptica svome jatu leti“, samo što pojam „jato“ ne mora određivati krvna bliskost već interesovanja ili neka druga pripadnost. Zapravo, kada bolje pogledam u horizontalna vezivanja, videću da postoje razvojni stadijumi. Vertikalna su porodična, transgeneracijska. Horizontalna se odnose na istu generaciju. Moj mlađi sin, koji za koji dan puni 17 godina, u ovo razvojno doba uči da se ljudima na reč ne može uvek verovati, posebno ako imaš 17. Dakle ni samom sebi. Sa 17 se brzo menjaju fokusi, pa ako se, na primer, društvo dogovorilo, i čak platilo prvu ratu za more u Grčkoj, već za dva dana destinacija je promenjena. Ali osim što je u Budvi skuplje, jedan član tima nije dobio odobrenje roditelja pa sada treba pod hitno naći petog člana kako roditelji ne bi bili bezveze izloženi dodatnom trošku. Već sutra ovaj problem bio je rešen ali nastao je sledeći. Opisana situacija je sasvim u redu kada imaš 17. Ali zamisli jadnog roditelja koji pokušava da pomogne svom čedu! Neće se znati ko pogrešnije radi: da li roditelj koji ne razume da dete nema dovoljno životnog iskustva i da ga zbog toga ne može shvatiti onako kako roditelj želi, da li dete koje ne razume da je život nešto mnogo više od onoga što o životu zna. Iako je sasvim ubeđen da zna sve ili bar dovoljno. Uzaludno je 17-godišnjaku objašnjavati kako se nešto može uraditi jednostavnije, praktičnije, bolje. Dok Njegovo Kraljevsko Visočanstvo 17-godišnjak to ne nauči na svojoj koži i roditeljskim živcima i novčaniku, ništa nismo dobili. Ni deca, ni roditelji. Sve što može novcem da se plati jeftino je, problem nastaje kada ni živci nisu dovoljni.
U genima je upisano ono što nazivamo „biološkim satom“ ili stadijumima, odakle dolaze zadaci i ciljevi. Tu se nalazi i vremenska odrednica karakteristična za svaki stadijum. „Sve u svoje vreme“, kaže izreka. Življenje nije ništa drugo do igra otkrivanja i kreiranja mape kroz adekvatne sadržaje primerene stadijumu igre. Svaki stadijum ima svoje zadatke, rodove i zrelost. U radu se držim Eriksonove podele na osam razvojnih stadijuma. Međutim, primetio sam analogiju života sa kalendarskom godinom i delovima života sa mesecima. O tome ću pisati kasnije jer to i jeste suština pisanja ovog teksta. Naučiti da opažam svoj život u nekom prirodnom redu. Sada bih da podsetim na dve stvarnosti koje postoje u svakom stadijumu i podstadijumima. Saznanje o postojanju dve stvarnosti ili dve realnosti preduslov je mira kao najvišeg roda kojem čovek može težiti. „Tzražite prvo carstvo nebesko, sve ostalo će vam se nadodati“, rekao je Isus.
Dve realnosti
U „Knjizi za svaki dan“ često sam pominjao dve ralnosti a u podnaslovu o „Psihološkim granicama“ sam rekao: „Ego-granica i kontrola realnosti stoje između unutrašnje, psihičke, i spoljašnje ili faktičke realnosti. Bez ravnoteže ove dve realnosti nema emotivne ravnoteže.“ Unutrašnja realnost, unutrašnji svet, predstavlja nemerljiv psihički prostor ogromnog uticaja koji ne vidimo a koji je potpuno drugačiji od merljivog prostora vanjske realnosti. Nešto poput tamne materije koja zajedno sa tamnom energijom čini 95% kosmosa.
U psihoterapijskom radu nastojim posvetiti puno veću pažnju unutrašnjoj realnosti. Jedan od najkreativnijih radova imao sam sa T.L. iz Zagreba. Ova mlada umetnica doživljavala je emotivnu krizu kao posledicu razvojne. Veoma talentovana, jaka ličnost, bila je nemoćna da razreši problem sa partnerom kojeg je na kraju ostavila. Nije bilo lako, ali „preko sebe“ nije mogla, a ni htela. Sve je govorilo kako je veza na daljinu neodrživa, barem na način kako je to partner priređivao. Njoj je trebalo više i konkretnije, a nije videla ozbiljnost, kamoli kompatibilnost u njegovim postupcima. Sad druge strane želela ga je zadržati kao prijatelja verujući da je to moguće. Na kraju je sve završeno dogovorom o nekontaktiranju. Bar na neko vreme. Emocije su nabujale, lomile su je. Gledao sam neutešnu devojku kojoj je upravo jedan deo psihe, a to je svest, oteo ili preciznije rečeno uskratio nešto bitno. Plač je bio način ventiliranja danima i mesecima nakupljane tuge. Unutrašnja realnost je patila i bilo je potrebno dati joj nešto što u tom delu psihe ima smisla, što će biti prepoznato i prihvaćeno od strane uznemirenog ida. Dakle ne po vanjskoj logici (druži se, nađi dečka, idi na koncerte, plivaj, slušaj glasnu muziku, uči…), nego po principima unutrašnje realnosti. Raditi sa umetnicima je drugačije, oni su kreativni a kreativnost dolazi iz unutrašnje realnosti. Svest ima zadatak da je uobliči i sačuva, i to je sve što svest umetnika radi. A da bi to mogla, svest umetinika itekako vežba, uči, radi. Predložio sam joj da u narednim danima oslika svoju tugu. Kako god da joj ruka krene, samo da je ostavi na papiru. Centralni deo tog crteža predstavljao bi kvadrat boje rastvorene suzama. Gledala me širom otovrenih očiju. Nakon prvobitnog šoka, jer nije očekivala da psihoterapeut bude na taj način kreativan, pričali smo o mogućnosti nastanka serijala crteža i slika sa istim središnjim delom obojenom kvardatu bojom rastvorenom suzama. Ideja joj se svidela. Puštali smo maštu daleko, čak do samostalne izložbe na kojoj bi promovisala ove radove. Na ovaj način smo dozvolili unutrašnjoj realnosti da se bavi nečim što joj je razumljivo i prihvatljivo. I dalje joj je partner nedostajao, ali posle svega par dana (!!!) više nije bilo dubljih, kamoli dubokih emotivnih kriza. Za samo sedam dana se gotovo u potpunosti stabilizovala tako da je na narednoj seansi uglavnom tražila odgovor na pitanje: „Da li sam normalna, što ne plačem i zašto ne osećam više nedostajanje?!“ Uradila je svega tri crteža. Malo za izložbu ali dovoljno za ovu epizodu procesa tugovanja i žalovanja. Tako to ide kada uvažimo unutrašnju realnost na način koji ona razume.
Kada jedna od dve realnosti, unutrašnja ili spoljašnja, prevladaju – eto problema. Sa druge strane nemoguće je očekivati da živimo konstantno u ravnoteži. Živi se i u ravnoteži i u neravnoteži samo što se sazreva kada ravnoteže nema. Unutrašnja, fantazmatska realnost je stalno aktivna samo što je u ranijih razvojnim etapama svest ne može prekriti jer je slaba. Kao i kod osobe u zreloj životnoj dobi kada emocije preplave svest.
Unutrašnja realnost može itekako postati utočište ali do nje se ne dolazi logikom niti je ona bliska kontrolišućim osobama. Što sam stariji sve više, bolje i jasnije vidim značaj sopstvenog sklanjanja u unutrašnju realnost. O tome Isus priča u jevanđelju po Luki: „A kad ga upitaše fariseji: ’Kad će doći carstvo Božije?’ Odgovarajući reče im: ’Carstvo Božije neće doći da se vidi; Niti će se kazati: Evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božije unutra u vama’“. (Luka 17,20.21.) U nekanonskom jevanđelju po Tomi, u 3. izreci, stoji: „Isus reče: ’Ako vam vaše vođe kažu: ‘Gle, carstvo je gore na nebu’, preteći će vas ptice nebeske. Ako vam kažu: ‘U moru je’, ribe će vas preteći. Jer, carstvo je u vama i svuda oko vas. Poznate li sebe, bićete prepoznati i shvatićete da ste deca oca živoga. Ali ako se ne prepoznate, živite u siromaštvu i vi ste siromaštvo.’“
Nema kreativnosti bez trauma iz detinjstva. Tim traumama, osim uslova života i onome što siromaštvo može da kumuje, doprinosila je i moja majka. Moja majka je bila veliki borac, veoma požrtvovana žena. Ali i tiranin. Stalne grdnje, popravljanja, kritike i pretnje. Nekada pomislim da je svoj loš život lečila popravljajući mene. Dovoljno dugo je sve to trajalo pa se utisnulo u mehanizme psihičke odbrane. Jedini potpuno efikasan bila je izolacija. Beg u sebe koji je u detinjstvu podrazumevao i fizičku izolaciju. Kasnije sam otišao na fakultet veoma daleko, čak u Sarajevo. Od tada se najčešće sklanjam pred nevoljama. Odem negde unutra, u svoju izolaciju, i tu mirujem dok se ne uravnotežim. Ovo se može prokomentarisati na različite načine ali dokle god moja izolacija meni omogućava mir, ja ću je čuvati ne ugrožavajući nikoga. Pa ni osobu zbog koje sam se izolovao. Svoju prvu knjigu napisao sam pred najezdom različitih traumatičnih osećanja koje sam nosio još od rata u Sarajevu. Od tada pisanje predstavlja moj svet u kojem spajam lepo i korisno. Tu se izolujem, tu postojim bez napadanja i potrebe da se branim. Sinoć je moja supruga ubola jednu od povreda iz detinjstva. Ničim izazvano množenje sa nulom, pogled sa visine. Reakcija je bila trenutna: nemir, bes, tuga u talasima. Više ja nisam ja, već povređeni dečak kojeg je veoma blisko biće poništilo. Svest je znala da to nije realno. Jedino smisleno što sam mogao je da odem da spavam. Čitav dan sam u bezbednoj izolaciji, ne zbog Nataše, već zbog onog osećaja starog 45, 50 godina. I u pisanju. Tu mogu da budem bezbedan, to je moja unutrašnja realnost.
Unutrašnja realnost naziva se fantazmatskom zato što u vanjskoj realnosti nije moguća. Ali ove dve realnosti i nisu za poređenje. Vanjska je čulna i metrička, logička. Unutrašnja je emotivna, simbolička, bezvremena. Ovo je važno za svakoga, posebno u radu sa anksioznim ili sa klijentima koje muče opsesivne misli. Mesecima unazad u meni gori potreba da negde opišem grešku u poimanju i lečenju anksioznosti koju sam slučajno video. Naime, anksioznost se naziva „iracionalnim strahom“ što u samom početku lečenja predstavlja problematičnu kvalifikaciju. Klijent em ima problema sa teškim i lošim osećanjem, em se naziva iraionalnim. Za njega ili nju problem je veoma racionalan, ma kako ga sredina karakterisala. Tako se dogodi da od obične anksioznosti, koja se lako leči, napravimo komplikaciju koju prati težak ambijent, pa se samim tim teže dolazi do izlečenja. U kakvom god da je stanju, klijent obično nema problema sa vanjskom realnošću. On ili ona zna da je sve to „samo u njihovoj glavi“, što sam pomenuo u „Knjizi za svaki dan“. Ni jedan klijent koji mi je ovako formulisao svoje stanje nije bio svestan šta je rekao. Ovo „samo“ minimalizuje značaj glave, a čitava „samo u mojoj glavi“ izjava zapravo kaže da klijent ne razume kako stvari u duši funkcionišu. Zato je potrebno uložiti mnogo veći trud kako bi se ljudi obrazovali, kako bi sebi mogli pomoći na adekvatan način. Nije potrebno ići kod psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra za sve i svašta. Ali, ako ne znam da je to „sve i svašta“, za mene je to krupna stvar. Kod zubara ne idem da mi pere zube pa ne bi trebalo ni kod psihologa da mi održava psihičko zdravlje. Unutrašnja realnost, ili ono što se zove „jače od mene“, ili „u mojoj glavi“, ili „neka sila“, ima svoje principe funkcionisanja koje zahteva da budu poštovani. Ako nisam naučio da ugledam, poštujem i adekvatno odreagujem na signale koji dolaze iz unutrašnje ralnosti, susrešću se sa napetostima koje mogu odvesti do ozbiljnih patologija. Govorim o situacionim i razvojnim izazovima. Napetost ima zadatak da mi skrene pažnju i usmeri ka rešenju. Ako adekvatno reagujem simptomi će nestati. Ako ignorišem ili neadekvatno reagujem simptomi će ostati i pojačati se.
Umesto „iracionalne“ ovu realnost bi bilo korektno zvati „prva“. Iz susreta prve realnosti sa vanjskim svetom nastala je racionalnost ili „druga realnost“. Ova druga niti je veća, niti je značajnija od prve, ali je potrebno dosta iskustva i adekvatnog rada da bi se do toga došlo. Ne mistifikacije, ne banalizacije, već rada. Od kada postoji čovek unutrašnji svet prikazuje se u spoljašnjem. Danas se želi sve pojednostaviti i svesti na „korake“ sa ili bez korišćenja susptanci koje imaju „moć da otvore um“, i tome slično. Kada čovek unutrašnju realnost želi da prikaže u vanjskom svetu, tada nastaju kultovi, obredno-ritualna praksa, veroispovesti, magija i tome slično.
Klijentkinja M.S. postala je majka pre osam meseci. A pre pet i više pojavila se misao da „ljudi nisu živi“ ili da su „ljudi lutke“. Svakom čitaocu koji nije imao priliku da se susretne sa opsesivnim mislima ovo će biti smešno. Ali onima koji jesu, neće. Ova misao dovodila je do potpunog rastrojstva, do neverovatnog straha i paralize u funkcionisanju. Postala je majka pre osam meseci i od tada stvari počinju drastično da se menjaju. Sredina u kojoj je živela, na prvom mesu muž koji je voleo i podržavao, uzalud su nastojali da joj objasne kako to nije tačno, da ona zna i da nije luda… Naravno da je M.S. racionalno znala da su ljudi živi i da nisu lutke ali iz neke njene dubine izlazila je drugačija poruka i devastirajuća emocija. Slušao sam je svestan problema ali i rešanja, kao i prepreke koju će njena svest da napravi. Obično se tada dogodi da svest klijenta pokušava da uradi nešto u par poteza kako se misli ne bi pojavljivale. I tu dođemo do prve greške, do stvaranja očekivanja. „Očekujem da se te misli više ne jave zato što me uzeniravaju“, rekla je. Ali tako smo otišli korak u nazad. Te i takve misli ne javljaju se slučajno, imaju razlog zbog kojeg su prisutne i zašto opstaju. Nešto žele da nam kažu jer na drugi način sebe nismo čuli. U slučaju M.S. prva stavrnost srela se sa nečim veoma izazovnim i potpuno drugačijim od svega što je do tada imala u iskustvu. Pre dve godine bila je devojka. Vedra, vesela, zaljubljena. A onda je začela i počelo je Drugo stanje. Ne zove se slučajno „drugo“! Psihofiziološka promena shvatljiva je samo ženama koje su u drugom stanju bile. I to svakoj za sebe. Devet meseci kasnije rodila se Majka i eto nje u Trećem stanju. U tom stanju potpuno je izgubila sebe i svoj život. Bila je živa, u službi deteta, bez svog života. Sadržaja za sebe, čak i bez dovoljno odmora što je veoma važna stavka. Ona izjava „ljudi nisu živi“ i „ljudi su lutke“ odnosila se na nju, ne na druge. Ona nije bila živa, ona je bila kao lutka koja se ponašala kako su svi drugi, pre svega kako je beba htela. Postoji još jedan dodatak, fantazmatski opis ovih opsesivnih misli. Za id smrt ne postoji, barem ne onakva kakva je u spoljašnjoj realnosti. Kada se id bavi životom i smrću on obično time govori o promenama uloga. Tako da se ova opsesivnost može protumačiti kao nedovoljni odlazak prošlih uloga, koje je M.S. ili bezuspešno želela da zadrži, ili nije bilo nove, adekvatne uloge. Otuda se terapija zasnivala na redefinisanju uloge i uvođenje sadržaja koji su primereni novoj ulozi: od redefinisanja odnosa sa bližnjima (počela je od jetrve), do izlazaka sa detetom, mužem, prijateljicama. Rezultati su se brzo videli a misli su se javljale samo kada je bila sama sa detetom. To je bila još jedna potvrda da sam bio u pravu kada sam shvatio da je pravi uzrok opsesivnosti neadekvatnost sadašnjeg života: živa je ali kao da nije i kao da je lutka koja stoji kako je drugi postave.
Prva, unutrašnja ili fantazmatska realnost je moćno polje koje će delovati složio se ili ne, prihvatao ga ili ne. Zadatak svesti je da dobro pazi vrata unutrašnje realnosti kako ne bi preplavila ili opsela svest unutrašnje-realnim sadržajima. Ako se dogodi, ovo preplavljivanje najčešće je reverzibilno. Nisam koristio psihoaktivne supstance pa ne znam ali mislim da je to ono što zovu „trip“. Posle nekog vremena povući će se u unutrašnji psihički prostor. Tada se može desiti depersonalizacija i derealnizacija. Nekada se, pod uticajem niza faktora, dogodi da depersonalizacija i derealizacija budu trajnije, a postoje i ireverzibilna stanja. Tada osoba u metričkoj, spoljašnjoj realnosti živi unutrašnjom. Tada ne postoji svest ili ona nije moćna da održi granicu prema unutrašnjoj realnosti.
Klijentkinja A.S. živela je sa partnerom obolelim od alchajmerove bolesti. Emotivno je sve teže podnosila kada je ne prepozna, kada ne zna gde je ili kada priča nerazumljivo. Do pre nekog vremena on je bio stub kuće, rado viđena osoba, druželjubivi neizostavni deo brojnih proslava. A sada… Iako joj nisam ništa novo rekao kada sam konstatovao da to nesvesno radi, reagovala je upitnim pogledom na pitanje: „Zašto pokušavate da mu objasnite ko ste? Zašto mislite da će shvatit da je u svojoj kući?“ Nekada se dogodi da, iako sve znamo, očekujemo da se desi čudo i da bude kao što je bilo. Svi to radimo, bez izuzetka. Svi imamo unutrašnju realnost u kojoj je sve moguće. Međutim unutrašnja realnost koja očekivanja gradi na strahu nije realnost koja pomaže. Tada je očekivanje zapravo usmereno ka strahu, ne ka osobi ka kojoj navodno očekivanje ide. Svačiji id je sebičan, bez izuzetka. To sam sa sobom prošao 24. juna 2023. kada je moj otac dobio visoku temperaturu zbog koje je hitno prevezen na prijemno odeljenje kraljevačke bolnice. Bili smo u Šapcu na koncertu, jutro smo proveli u opuštenom obilasku muzeja, pivnice, centralnog dela grada. Majka je javila da ocu nije dobro. Na putu do Kraljeva prolazila su mi kroz glavu različita scenarija. Već 13 godina leži i ne govori. U septembru i oktobru 2010. preživeo je tri šloga. Svestan je ali bespomoćan. I zdrav ko dren. Što bi rekao jedan lekar iz Kućne nege: „Žilav čičica.“ Ovaj put žilavi čičica, koji je dan ranije napunio 83. nije bio dobro. „Ako danas umre da li ću izdržati, nisam se naspavao“, pojavila se misao. Na to rekoh u sebi: „Idiote!“ A onda dođe druga misao: „A kako ću na koncerte ako umre, kupio sam karte.“ Sablaznih sam sebe! Pa onda počeh razmišljati o govoru, pa mi u trenutku bi krivo jer još nisam završio grobnicu, i tako dalje. Kada ne bih postavljao granicu sopstvenim mislima verovatno bih se sam sa sobom osećao katastrofalno loše pred bujicom sebičnih misli. A ni jedna o njemu ili o majci! Svest je ipak uradila posao. Kada smo došli do bolnice zatekli smo oca koji je bio negde između sna i sopora. Urađeno je gomilu analiza, utvrđena je urinarna infekcija. Došao je vaskularni hirurg. Rekao je lekaru sa prijemnog da mu izvade krv iz arterije. Probudio se. Bolelo je. Mrdnuo je ruku. Nije izvađeno dovoljno krvi za analizu. Hteli su da bodu drugu, plegičnu ruku. Nisam dozvolio. „Ako je odlučio da ide neće pomoći podatak o količini kiseonika u krvi, nemojte da ga mučite“, rekoh. Moja supruga i lekar su se pobunili: „Lekar je rekao…“. Ponovio sam im veoma smirenim tonom, gotovo sa osmehom na licu, da to ne rade, da ću potpisati, i da ga ostave na miru. Majka reče: „To mu je sin.“ Lekar ustuknu, za njim i sestra, pa i moja supruga. U ordinaciji sam im rekao da strahovi i briga zdravih nije razlog da maltretiramo bolesnog ako je bolesnik spreman da ode iz ovog života. Pričali smo, rekli su mi šta je sve urađeno, potpisao sam izjavu o zabrani invazivne medicinske metode koju je naložio vaskularni hirurg. Svako je tu radio svoj posao, pa i moja svest. Pola sata kasnije moj otac bio je u svom krevetu, svestan i veoma umoran. I dalje je živ.
Slično tome klijentkinja A.S. je posle nekog vremena svesno sa suprugom razgovarala u skladu sa njegovom unutrašnjom, fantazmatskom realnošću koja je postajala sve ireverzibilnija. Na jednoj od seansi mi je sa osmehom na licu rekla: „Pre neki dan muž mi reče da ne zna šta više radimo u Parizu i zašto ne dođemo kući? Rekla sam mu da mislim da je sasvim u redu da još par dana ostanemo ovde pa onda da idemo, sa čim se složio.“ Unutrašnja realnost je unutrašnja realnost pa kada svest nije u stanju da čuva granicu, najbolje što možemo da uradimo je da tu istu granicu ne postavljamo nasilno. Neće dati rezultat, a iscrpićemo se.
Sledeće što mi je važno u vezi sa unutrašnjom realnosti odnosi se na korišćenje simbola. Svuda oko nas i u nama su simboli. Sanjamo simbole. Oznake parkinga, bolnica, restorana i ko zna kojih sve objekata svuda su oko nas. Slova su simboli glasova, note tonova. Plaše nas simboli. Koliko je pogrešno doslovno tumačiti snove, toliko je pogrešno racionalno shvatati simbole koji nas plaše. U slučaju M.S. to je bilo „ljudi nisu živi“, u slučaju J.P. „bojim se večnog života i smrti u isto vreme“, a u slučaju D.A. to je bilo „prebiće me bivši dečko moje bivše devojke kada sazna da sam bio sa njegovom bivšom“. Ne treba reći da je svesnost ovog momka itekako dobro znala da se tako nešto nikada neće desiti ali strah je divljao do potpune izolacije u svojoj sobi. Nigde nije imao mira. Borio se na sve moguće načine i gubio, misao je prevladavala a sa njom i katastrofalno osećanje. Ovo osećanje nije izazivao strah od batina ili bilo šta darugo nego sama rečenica tj. misao. D.A. igrao je video igrice i jedino tada se, po sopstvenom priznanju, osećao dobro jer nije bilo misli. Pitao sam ga za zaključak ali nije mogao dopreti dotle. Svest je racionalizovala onemogućavajući širu sliku. A onda sam ga pitao: „Kada se ta misao pojavi zašto ne stavite prsten istine, isučete mač sudbine i ponesete zmajev oklop?“ Gledao me potpuno zbunjeno. „Šta me gledate“, pitao sam ga. „Kada ulazite u tuđu unutrašnju realnost igrajući se viteških fantazija onda možete da uđete u ulogu. A kada trebate da oživite vlastitu fantaziju, onda Vam je to glupo?“
Po ovom principu sam sa klijentkinjom G.M. radio na psihološkoj podršci za veštačku oplodnju. Pripremali smo se dva meseca. Na ideju sam došao posle neuspele vantelesne klijentkinje R.M. Pojdnostavljeno rečeno lekar ima 15 minuta da plasira u matericu oplođenu jajnu ćeliju. Da bi sve bilo lakše pacijentkinja pije vodu pre samog postupka. Kod R.M. se nije dogodilo ono što je lekar očekivao pa je pitao sestru: „Zašto više pažnje niste posvetili ovoj pacijentkinji?“ Ovo je bilo dovoljno da se R.M. nesvesno zgrči. Zato sam predložio da sa G.M. radimo na pripremi, na sklanjanju u bezbednije predele psihe u slučaju bilo kakve nepovoljnosti. Klijentkinja je osmislila tri polulopte koje je „držala“ na grudima bliže grlu, na stomaku i iznad reproduktivnih organa. Vežbala je da se zakloni u slučaju pojave okidači.
Unutrašnja realnost nije nikakvo ludilo, iako je za vanjsku realnost čudna. Sve je u redu kada je sve na svom mestu, kada postoji granica i kada se granica poštuje. Unuitrašnja ili prva realnost zahteva mnogo više pažnje, upoznavanje sa njom jer bez toga ni Kraljevstvo nebesko neće biti dostupno.