Pred tobom je deo šireg materijala iz kojeg će izaći sinteza svega što sam do sada napisao. Nadam se da će ti zagolicati maštu i zanitrigirati intelekt. Baš kao što maštu i intelekt golica pitanje: “Zbog čega je naslovna fotografija ovog teksta uzeta sa koncerta Mileta Kekina i benda 23. juna u Šapcu?”

Uživaj!

Uloga i značaj ciljeva

Cilj je jedan od ključnih pojmova u psihoterapiji koju radim. Svest bira ciljeve, prepoznaje ih i utvrđuje korake i načine ostvarivanja u jedinici vremena. Jedini deo psihe koji konstatuje činjenice, vreme i prostor je svest. Svest je deo psihe koji vežbamo da bi obavljao dva zadatka koja ima da:

• balansira između spoljašnje i unutrašnje realnosti, i
• postavi granice prema idu, spoljašnjoj realnosti i superegu.

Postavljanje ciljeva sadrži sve što je potrebno da bi svest opravdala postojanje a celokupna psiha bila u ravnoteži. Cilj povezuje energiju iz ida, osećaj vrednosti i značaja iz superega, suočavanje sa izazovima i njihovo prevladavanje radi širenja komforne zone, odnosno razvoja, čemu je posledica podizanje samopouzdanja i samopoštovanja. Zato je postavljanje i postizanje ciljeva od prevashodnog psihoterapijskog značaja. Ako mozak ne rešava probleme koje smo zadali, ili koje je život pred nas postavio, on ih pravi da bi ih rešavao.

Razlikujemo opšte i specifične ciljeve. Na psihoterapiji se uglavnom bavimo što specifičnijim. Opšti i specifični cilj imaju sličan koncept, ali i neke suptilne razlike.

Opšti cilj predstavlja opšti pravac ili svrhu ka kojoj su usmereni nečiji napori. Odnosi se na sveobuhvatni cilj ili nameru određene aktivnosti ili projekta. Na primer, cilj kompanije može biti da poveća svoj udeo na tržištu ili cilj učenika može biti da poboljša ocene.

Specifični cilj je, s druge strane, određen i merljiv. To je konkretan ishod koji se može pratiti i proceniti. Na primer, kompanija može postaviti cilj da poveća svoj prihod za 10% u sledećem kvartalu ili učenik može postaviti cilj da dobije 5 na času matematike.

Ukratko, cilj je opšti pravac ili svrha, dok je specifičan cilj ono što se želi postići u okviru tog opšteg pravca ili svrhe. Da bi postigli opšti potrebno je ostvariti specifične ciljeve. Oni predstavljaju male korake o kojima na psihoterapiji veoma često pričamo. Što je korak manji a njegovo izvršenje određeno vremenski i prostorno, to je mogučnost realizacije veći. Ukoliko su mali koraci dovoljno dobro osmišljeni id će praviti manji problem i opstrukciju prilikom uvođenja promene.

Klijent dolazi na psihoterapiju zato što nečega u iskustvu ima previše ili premalo. Jedno je sigurno, ako je lošeg mentalnog zdravlja klijent nije dobar sebi pa je promena odnosa prema sebi suština psihoterapije. „Promena odnosa prema sebi“ odnosi se na promenu ili transformaciju u načinu na koji pojedinac percipira, odnosi se i komunicira sa sobom. To uključuje promenu nečijeg samopoimanja, samosvesti i samoprihvatanja.

Ovo može imati mnogo različitih oblika, kao što je postajanje samosvesnije svojih misli, osećanja i ponašanja, učenje da voli i prihvata sebe onakvim kakav jeste, ili namerno ulaganje napora da raste i razvija se kao ličnost. To takođe može uključivati napuštanje starih uverenja ili samosabotirajućih navika koje više ne služe, i usvajanje novih koji su više usklađeni sa novim vrednostima i ciljevima u „sada i ovde“.

Sve u svemu, promena odnosa prema sebi može dovesti do većeg samopouzdanja, otpornosti i dubljeg osećaja ličnog ispunjenja i blagostanja.

Na psihoterapiji koju radim odnos prema sebi menjamo postavljanjem specifičnih ciljeva u psihološkom, telesnom, socijalnom i duhovnom smislu. Da bi sve to bilo moguće potrebno je definisati speifične ciljeve koji predstavljaju male (!!!) korake kroz koje se promena dešava.

Superego i sitnica

Ovo poslednje kod klijenata rigidnog superega predstavlja izazov. Termin „rigidni superego“ se odnosi na strukturu ličnosti koju karakteriše prestrog ili grub internalizovan (pounutren) skup moralnih ili etičkih standarda koje je teško modifikovati ili promeniti. Kod osobe sa rigidnim superegom, internalizovani standardi su često preterano kruti i nefleksibilni, što dovodi do nastanka unutrašnjeg kritičara koji je preterano oštar i kažnjavački nastrojen. Ovo može dovesti do osećanja krivice, stida i anksioznosti, jer se pojedinac bori da živi u skladu sa sopstvenim, neverovatno visokim standardima. Ovi standardi su vaspitavanjem i u susretu sa vanjskim autoritetima utisnuti u nas od kada su postali sastavni deo naše psihe.

Rigidni superego se takođe može manifestovati u sklonosti ka perfekcionizmu, opsesivno-kompulzivnom ponašanju i potrebi za kontrolom. U ekstremnim slučajevima, to može dovesti do samodestruktivnog ponašanja, pa čak i problema sa mentalnim zdravljem kao što su depresija i poremećaji u ishrani.

Psihoterapija može biti od pomoći u rešavanju problema rigidnog superega tako što pomaže pojedincima da postanu svesniji svojih internalizovanih vrednosti i uverenja i uče kako da uravnoteže svoje potrebe i želje sa očekivanjima sebe i drugih. Problem počinje da se rešava ukoliko klijent prihvati značaj sitnice. Rigidnom superegu je problem da prihvatiti sitnicu i njen značaj. Retorički svi odobravaju i slažu se sa izrekom da „život čine sitnice“. Praktično to je znatno ređe. Ukoliko ne osvesti sitnicu, ni jedan obrazac ponašanja ne može biti korigovan. Pa tako ni nepotrebna ili preterana oštrina prema sebi i drugima. Upravo u ovakvom odnosu leži koren neuroza. Na sreću sve, ili bar apsolutna većina loših stanja koja su izazvana neadekvatnim odnosom prema sebi može biti promenjena. Sve se uči pa i činjenica da sitnica zapravo ne postoji. Tromb je sitnica u odnosu na masu organizma, masa semena je sitnica u odnosu na masu biljke koja iz njega nastaje, jedna ocena na ispitu koji predstoji sitnica je u odnosu na diplomu koju ću dobiti na kraju fakulteta, jedan udah je sitnica u odnosu na sve koje ću udahnuti tokom života, i tako dalje. Značaj sitnice se menja u zavisnosti od percepcije iliti opažanja. Uslov za učenje je opažanje a uslov opažanja svest.

Evo nekoliko primera sitnica bez kojih život ne bi bio to što jeste.

Da li znamo kako hrana ulazi u organizam? Preko crevne resice apsorbuju se aminokiseline i monosaharidi. Resica predstavlja nabor u tankom crevu koji zapravo „presvlači“ tankom membranom krvni sud u koji ulaze hranljive materije.

Ovo do sada odnosilo se na superego ali nije to jedini deo psihe koji se suprotstavlja promeni. Način realizacije promene treba biti prihvaćen od strane ida, najvećeg unutrašnjeg manipulatora. Kao što je važno da superego prihvati sitnicu, toliko je važno da svest napravi dovoljno male korake kako bi promena postala novi obrazac ponašanja.

Obrazac ponašanja

„Obrazac ponašanja“ se odnosi na dosledan i ponavljajući način na koji se pojedinac ponaša ili reaguje na određene situacije, događaje ili stimuluse. Ova ponašanja mogu biti svesna ili nesvesna, i na njih mogu uticati različiti faktori kao što su osobine ličnosti, uverenja, iskustva i kulturne ili društvene norme. Obrasci ponašanja mogu biti pozitivni ili negativni, adaptivni ili neprilagođeni i mogu uticati na različite oblasti života osobe uključujući njihove odnose, posao i opšte blagostanje. Prepoznavanje i razumevanje obrazaca ponašanja je važan deo ličnog rasta i razvoja i može pomoći pojedincima da naprave pozitivne promene u svojim životima.

Ako je obrazac ponašanja neadekvatan nastaće simptom. Učimo da prepoznajemo simptome i da adekvatno reagujemo. Psihoterapijska reakcija podrazumeva uvođenje novina kako simptoma ne bi bilo. Ako se novina uvodi dovoljno polako i dovoljno uporno, sve je moguće promeniti. Još ako su mali koraci zanimljivi id neće praviti problem. Uslov je da se svest u međuvremenu ne isključi i stvari se vrate na staro. Neki obrazac ponašanja mora da postoji, ako ne novi postojaće stari ili bar modifikovani stari.

Optimum

Osim osvešćivanja sitnice i malog koraka, smer promene je sledeća važna stvar kojom se svest mora pozabaviti. Psihoterapija koju radim zasniva se na sledećoj formuli:

Dobar/ra sebi = lepo (prijatno) + korisno + moralno

Do sada sam u svom radu isticao lepo (prijatno) i korisno, dajući prednost korisnom. Sve što je prijatno ne mora ujedno biti i dobro, a neke neprijatne stvari i okolnosti umeju biti itekako dobre. Na primer zubarski ili ginekološki pregled, učenje, prolazak kroz nevolju, i tome slično. Ništa lepo u tome nema ali može biti itekako dobro. To ne znači da prijatnost nije važna, naprotiv. Korisnost omogućava život a prijatnost boji život kvalitetom. Zato je korisnost pre prijatnosti.

Osim ova dva, ubuduće ću i moralnost ravnopravno stavljati u jednačinu kako bi jednačina bila celovita. Izostavljao sam je u prošlim tekstovima i „Knjizi za svaki dan“ između ostalog zbog nekih svojih unutrašnjih potreba i dilema. To nisam uradio svesno. Kao da sam je omaškom sklanjao od sebe. Ipak i tu „sitnicu“ sam osvestio. Istina mi je važnija od trenutnih dilema a razmišljanjem došao sam do nedostajućeg dela mozaika, pa je došlo vreme da iz dubine neprimećivanja izroni i ovaj aspekt dobrobiti: moralnost, korektnost, etičnost ili kako god da ga nazovemo. Sa ovim delom trojstvo postaje celovito i tada možemo pričati o sazrevanju i zrelosti. Id konstatuje prijatnosti, ego korisnosti a superego moralnost. Sve tri stavke zahtevaju optimum.

„Optimum “ se odnosi na najbolji ili najpovoljniji ishod, stanje ili nivo nečega. Takođe se može odnositi na najefikasniji ili najdelotvorniji način postizanja određenog opšteg i specifičnog cilja. Koncept optimuma često uključuje pronalaženje ravnoteže ili središnje tačke između različitih faktora, gde se željeni rezultat ili učinak postiže uz najmanju količinu resursa ili truda. Određivanje šta predstavlja optimalan ishod ili rešenje zavisi od konteksta i ciljeva situacije koja se razmatra. Svaki razvojni stadijum i podstadijumi imaju svoj optimalni odnos lepog, korisnog i moralnog. Zapravo, put ka zdravlju predstavlja dinamički proces traganja i postizanja optimuma između navedene tri oblasti. Traganje za optimumom na taj način postaje celoživotna zanimacija. Bavljenje drugima tada postaje sporadična, praktična aktivnost. Drugima se bave samo oni koji se ne bave sobom.

Kada se ova formula primeni na četiri aspekta života (telesni, psihološki, socijalni i duhovni, pri čemu se psihološki deli na intelektualni i emotivni), svest ima zadatak da pronađe neadekvatne stavke, utvrdi strategiju koja, osim načina sprovođenja promene, predviđa:

• korake, i
• vremenski okvir promene.

Bez načina sprovođenja, koraka i vremenskog okvira specifični ciljevi nikada neće biti dostignuti već postaju želje. Tako se dogodi da uvek iznova nešto želimo a zapravo ništa ne menjamo. Uzroke tražimo u čuvenih pet osobina koje ima svaki živući čovek: lenjosti, površnosti, neodgovornosti, nedisciplini i neorganizovanosti. Ove osobine posledica su potrebe ida da zadrži trenutnu komfornu zonu koja predstavlja neki stari, prevaziđeni optimum. Kroz njih upravlja ili rukuje ili manipuliše svešću sprečavajući je da dođe do nekog novog, primerenijeg optimuma.

Nastavak sledi.