Nedeljom u 2 – Život je more

2 0
Vreme čitanja4 Minuta

Nemam prijatelje ni drugove sa kojima provodim vreme u opuštenom ćaskanju jer slobodno vreme provodim sa porodicom. Drugi, zapravo prvi razlog, je u tome što prijateljstva neretko podrazumevaju priče koje me ne zanimaju pa me, samim tim, umaraju. Previše često imamo potrebu da savetujemo i kada nam niko savet ne traži, ili sebi dajemo slobodu da kritikujemo, iako to ume da bude veoma povređujuće. Osim što najčešće ni jedno ni drugo nije korisno iako je izgovoreno u poslovično najboljoj nameri. Nisam oduvek bio takav. Družio sam se, umeo sam da pričam o raznim temama. Veliko je pitanje da li sam i koliko bio koristan sebi i drugima.

Psihoterapija mi je pomogla da steknem mnogo prijatelja, pravih pravcatih, ali sa kojima se ne družim mimo psihoterapije. Jer, kako nazvati kontakt sa klijentom u kojem najiskrenije razgovaraš i zajedno sa njim/njom tragaš za rešenjima putujući kroz najintimnije uspomene i životne nemilice u “sada i ovde”? Za mene to je suština prijateljstva, taj kontakt je mnogo veći od poslovnog. Jer, da je poslovni, ja bih se brzo zamorio. Ako je prijateljski, onda te nešto iznutra motiviše da se time baviš svaki dan, po čitav dan. To ne može da se “odrađuje” ili svodi na broj.

Međutim, kada je reč o prijateljstvu, imam dva iskrena, stalna prijatelja ali prijateljevanje sa njima suštinski se razlikuje od onog koje osećam u suživotu sa mojim klijentima. Sa klijentima plačem, smejem se, ljutim, nekada šetam po gradu ili se vozimo kolima, ili idemo u bolnicu i na groblje, ili radim bilo šta što zavisi od izvora problema odnosno od njegove manifestacije. Ova moja dva bliska prijatelja ne zahtevaju promenu mesta susret, a već promenu odnosa prema životu.

Depersija je moja najbolja prijateljica, pouzdana, posvećena, tačna. Odlično me poznaje, sluša me, prati. I doprinosi da želim sadržajan život. Bežati od depresije je nemoguće bez promene načina života, a bežanje se može poistovetiti sa životom u strahu, ako je uopšte moguće pobeći na taj način od depresije. Postojanje svesti o depresiji, iz koje sam pre oko 20 godina izašao, podrazumeva da zaista želim lep i miran život, sadržajan i život u nadi. Slično mojoj prijateljici depresiji, drugi prijatelj, a to je smrt, podstiče me na kreativan život. Prvi put smo se, barem da sam događaja svestan, upoznali 13. februara 1987. godine. Ako se ne varam bio je petak, bio sam u vojsci a padobran mi se otvorio na 250 metara. Za dlaku. A onda sam preživeo ratno Sarajevo, bio sam zatvoren u stanu. Prošao sam kroz minsko polje kada sam sa psom išao od Trebevića ka kanjonu Miljacke da bih brže stigao do Han Dervente. Dva puta sam bio premlaćivan. Preživeo sam čitav niz opasnih udesa (prevrtanja, udare u stenu i izletanja sa puta). Smrt je bila blizu ali još nije bilo moje vreme. Bojao sam se smrti. U stvari, ako ćemo pošteno, u Sarajevu sam se više bojao mučenja, patnje i invaliditeta. To se promenilo. Sada me smrt motiviše da živim. Kao i od depresije, glupo je bežati od smrti, što naravno ne znači da joj hrlim, ali znači da želim stvaralački i ispunjeno da živim, uz Božju pomoć, dok se ne “nasitim života” i dok ne dođe moj trenutak. Donedavno o ovome uopšte nisam razmišljao, podrazumevalo se da se sklanjaš od oba, kamoli da ih zoveš prijateljima. Tako je kada ne razmisliš. Pa ko će te bolje vraćati životu i njegovom sadržaju ako to neće smrt? Ali ne kao da od nje bežiš, jer ne možeš pobeći, već zato što želiš da živiš a možda i zato što želiš da živi nešto tvoje i kada tebe ovde više ne bude. Zato je život u stvari more. Kada sam razmislio i počela je da nastaje Individualna iskustvena paradigma, ma koliko radikalno zvučala. Nije radikalno izaći iz straha već u njemu živeti opravdavajući se, to je teški radikalizam.

Živimo u vreme infekcije korona virusom. Ali i bez korone smatram da je uputno čuvati zdravlje, ako već ne voliš sebe a ono čuvaj ga zbog drugih. Jer, ako odem, otišao sam. Meni je nekako najlakše. Ali šta će biti sa onima koji ostaju? Naročito ako baš i nisam morao tako brzo da “prelazim Dunav”, kao što je to Balašević uradio na žalost svih nas koji ga volimo, naročito na žalost njegove porodice. Ovo je posebna tema za razmišljanje. I akciju.

A o akciji govorimo posebno u ovom video. Ovaj snimak govori o svemu tome, kao i o koracima u radu na sebi. Ta četiri koraka ili četiri stepenice nisu nikakva posebna mudrost već podrazumevajuće znanje koje se NE podrazumeva. U ovom snimku ponudio sam jednostavan način bavljenja sobom koji ne postoji bez aktivnosti.

Zahvaljujem se prof. dr Zorici Kuburić na organizaciji, vođenju i motivisanju da svake nedelje u 2 budemo korisni. Pitanja, komentare i sugestije možete poslati na petarjeknic@gmail.com ili na vajber broj 0648951487

Happy
Happy
2
Sad
Sad
1
Excited
Excited
0
Sleepy
Sleepy
0
Angry
Angry
0
Surprise
Surprise
0

Ostavite komentar

E-mail adresa koju unesete se ne objavljuje. Obavezna polja su markirana *