Promena paradigme

11 0
Vreme čitanja5 Minuta

Prevedeno sa starogrčkog, paradigma znači “obrazac” ili “model”, odnosno skup osnovnih pretpostavki ili pravila koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja stvarnosti i njenih fenomena. U tom smislu lična paradigma je ono bitno što učitavamo prilikom naše interpretacije stvari i pojava oko nas. Ljudi imaju različite paradigme kao pojedinci, porodica, grupe, narodi, struke itd. Paradigma stvara mentalni filter kroz koji um propušta samo one informacije koje mu se uklapaju u postojeću sliku sveta. Paradigma se može uporediti sa obojenim naočarama. Ako npr. paradigma ima zelenu boju oni koji gledaju kroz zelene naočare videće svet obojen u zelenim tonovima i sve dok ne skinu zelene naočare sve će im se činiti zeleno i zato će staviti ruku u vatru. Tek kada skinu “zelene naočare” shvatiće da stvari nisu nužno u zelenom tonu već poprimaju drugačije tonove zavisno od novih naočara koje stave. Paradigma se stvara preko informacija i iskustava u najranijem detinjstvu, pa nadalje u životu. Autoriteti su oni koji nameću paradigme. (preuzeto sa https://sr.wikipedia.org/sr-el/paradigma)

Nesvesni deo psihe, onaj većinski odakle dolaze razne struje i bure, mamin stomak smatra modelom komforne zone u kojem je bio potpuno zaštićen i u kojem ništa nije nedostajalo. Mamin stomak je ideal koji kasnije u životu želi da stvori od posla, sobe, kuće, društva i drugih ambijenata. Naravno, kasnije upravo takvo poimanje komforne zone predstavlja problem i prepreku napretku, odnosno nastaje otpor promeni. Rođenjem se upoznajemo sa modelom izlaska iz komforne zone ali i tada rođenje može biti najtraumatičnije iskustvo koje ćemo ikada doživeti. Ako svojom glavom i telom krčimo put ka nepoznatom, onda to i kasnije u životu, kada se probijamo ka nečem novom i drugačijem, ume da bude vrlo neprijatno i da ostavi posledice. Ipak, ukoliko je rođenje prirodno, novorođenče se tome prilagođava, adaptira, jer je zrelo za izlazak u novi svet i za nastanak nove uloge. Dolazak na svet carskim rezom, pomoću vakuuma ili uz podršku agresivnog lekara koji gura preko mere (osim kada sve ove metode nisu zaista nužne) može stvoriti, mada nije nužno, lošu startnu poziciju u oblikovanju modela kasnijeg ponašanja i onoga što će se kasnije u životu ispoljavati. Ukoliko osoba rođena carskim rezom u zrelim godinama bude statična, neadaptabilna, uz izraziti otpor promenama, jedan od uzroka može tražiti u načinu rođenja, ne samo u dešavanjima nakon toga.

Dakle, nesvesno stvara obrazac o idealnoj komfornoj zoni kojoj teži. Ukoliko svest ne prepozna ovu tendenciju, govorim o osobama koje imaju ovu vrstu simptoma, onda će zauvek ostati u iluziji komforne zone ili o svesti o nemoći njene promene. Nesvesno i svesno stalno realtivizuju onog drugog pa je zato odbrana komforne zone, kojoj teži nesvesno, često svesno omalovažena, kao što nesvesno omalovažava sposobnost svesti da odredi, sačuva i unapredi komfornu zonu.

Kada svest nije u mogućnosti, onda samo stres ima snagu da nas izbaci iz ove, rekao bih patološke komforne zone, osim ako stres nije preplavljujući. Patološke zato što je takva komforna zona prepreka razvoju, pa samim tim remetilački i neizabrani faktor koju svesti nameće nesvesni deo psihe. Ukoliko znamo da će nesvesni deo psihe stalno težiti prijatnosti, jer to je primarni princip funkcionisanja, ovo praktično znači da će se nesvesno sklanjati od izazova i suočavanja zbog naučene ili nasleđene sadržine. Ukoliko svesto ne prepozna ovaj obrazac ponašanja, ako se ne pita “šta je najgore što može da se desi” i ako ne odluči da prihvati posledicu, i ne razume zbog čega izreka kaže da se “zlato žeže u ognju a čovek kroz nevolju”, desiće se:

  1. stalno bežanje od svake neprijatnosti,
  2. neokretanje za sobom i svojim iskustvom kada nevolja prođe.

Posledica prvog biće ista kao kada se dete rodi na carski rez – ne uči tj. ne razvija borbenost za dostizanje cilja, već stalno mora biti dovođeno do tog istog. Posledica drugog je stalno počinjanje iz početka zbog nemogućnosti integracije prošlog iskustva.

Nesvesni deo psihe nije tako jednostavan za shvatanje, kao na primer da je čovek biće polarnosti i da je upravo polarnost izvor energije, Tu se nalazi i “programator” odnosno utisnuta matrica razvoja koju opisuje Erikson u “stadijumima razvoja psihe” a Nastović u svojoj Dijagnostici…, pozivajući se na druge izvore, govori o mogućnosti da “nesvesno ima neku svoju svest”. Na taj način iz istog dela psihe (koji je nezamisliv pa samim tim i neopisiv) dolazi potreba za bezbednosti komforne zone, kao i zadaci u određenom periodu života. Svest ima ZADATAK da reši ovu zagonetku. Dakle, ukoliko mi sada u potpunosti odgovara moj loj, a ja sam bubreg, ne mora značiti da će tako biti u narednom stadijumu.

Zato je došlo vreme, i ovde to jasno želim da kažem, za promenu ove paradigme. Prvi preduslov je da se osvesti značaj stresa kao uzroka nastanka neprijatnosti u dosadašnjem životu. Naravno, svima koji će poleteti u drugu krajnost jasno kažem da ovo ne predstavlja poziv za stvaranje adrenalinske zavisnosti niti namerno komplikovanje života već predstavlja poziv da se:

  1. osveste ranije pobede, ne samo bitke (naročito osobe koje su sklone tuzi, ljutnji, strahu zasnovanim na iskustvu),
  2. osveste raniji porazi, iz kojih se uči.

Posledica prvog je samopouzdanje, Iz drugog učimo. Hoću da kažem da ne bežimo od neprijatnosti jer će se problemi i loše stvari svakako dešavati u životu, pa samim tim i neprijatnosti, od toga ne možemo pobeći. Nije nenormalno kada se loše stvari dešavaju ali je katastrofalno kada iz takvih dešavanja ništa ne naučim. To je nedopustivo! A to se neće desiti ukoliko ne promenimo paradigmu! Ovu novu/staru zvaćemo Iskustvenom individualnom paradigmom (ne empirijskom nego isustvenom!) sa jasnim rezultaima odnosno imenovanim, opredmećenim, doživljenim, pokazanim, primenjenim… naučenim sadržajima.

Da bi u ovome uspeli valja nam se latiti papira i olovke (ne telefona i beležaka!) i u ritmu koji odredimo (predlažem dnevno) upisivati pobede, ostvarenja, postignuća tog dana, nakon čega sačekamo par sekundi nebili se ponovo pojavilo suptilno zadovoljstvo i prijatnost, a zatim upisali čime kod sebe nismo bili zadovoljni ili u kojim situacijama smo osetili neprijatnost, makar i suptilnu. Iz ovoga vidimo šta treba učiniti KOD SEBE (ne kod drugog makar drugi bio izazivač nezadovoljstva) što onda postaje cilj! Ovo radimo dok ne postane navika, dok ne pređe u rutinu. Osobe sa prejakim superegom, onima koji su kritički nastrojeni prema sebi, ovo će možda biti izazov, ali kroz zapisivanje negativnosti valja im pokušati da daju odgovor odnosno objašnjenje na tvrdnje, komentare i osporavanja ovog dela psihe. Tako će vežbati da postave unutrašnju granicu ega prema superegu. U svakom slučaju, čak i ako ne uspemo, neće biti neželjenih efekata.

Happy
Happy
6
Sad
Sad
1
Excited
Excited
7
Sleepy
Sleepy
0
Angry
Angry
0
Surprise
Surprise
0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *