1
0
U subotu 24. oktobra završen je jubilarni 10. Kongres psihoterapeuta Srbije koji je ove godine održan preko Interneta. Tema je bila Sazrevanje i zrelost a ja sam u usmenom izlaganju nastupio sa temom Ciklus sazrevanja (više o tome u Knjizi za svaki dan)
O Kongresu možete pročitati ovde a tu je i Zbornik rezimea. Bilo je lepo čuti i videti se sa koleginicama i kolegama. Zahvaljujem se Savezu društava psihoterapeuta na veoma uspešnoj organizaciji ovog, za realizaciju zahtevnog, događaja.
Deo teksta iz Knjige za svaki dan
Odnos očekivanja i mogućnosti predstavlja najčešći uzrok za nastanak kriza zbog kojih klijenti dolaze na psihoterapiju. Ujedno, odnos očekivanja i mogućnosti jedan je od najboljih pokazatelja razvoja. Istina, ni jedan klijent nije došao sa potrebom da nauči kako da balansira očekivanja i mogućnosti već zbog simptoma koji nastaju kao posledica njihovog nesklada. Ma kako jednostavno izgledalo, nerealno očekivanje itekako može da bude prisutno i tamo gde ga uopšte ne očekujemo, na primer u razumevanju pojma „moja supruga“ ili „moj suprug“. Jedno je da li je ta osoba suprug ili supruga, a drugo je da li je tvoj/tvoja. Ili očekivanje da su majka ili otac uvek podržavajući za ideje deteta.
Očekivanja su uslovljena potrebama koje proističu iz nagona održanja života. Sasvim je uobičajeno da se negativna dešavanja potiskuju zbog potrebe da se održi stanje u kojem se život normalno odvija. Prateća emocija neizvesnosti je strah, tako da zbog straha ulazimo u nesrazmeru očekivanja i mogućnosti. Što je ego nezreliji, sposobnost upravljanja potrebama je slabija, pa samim tim i održavanje granica. Ukoliko dete duže čeka da nagonska potreba bude zadovoljena, to je reakcija burnija, odnosno glasnija. Ukoliko se ego iz nekog razloga adekvatno ne razvije, ova „glasnost“ u izražavanju potrebe će na neki način opstati, bez obzira koliko osoba ima godina. Ovo će se odnositi i na vezanost za subjekat koji je „dužan“ da zadovolji potrebe druge osobe. Niko nije dužan da zadovolji ništa, prvo što smo dužni je da se oslonimo na Boga i na sebe.
Kriza je, dakle, vremenski period u kojoj se dešava promena. Promena nije ništa drugo do tačka eskalacije ili stresa odnosno napetosti. Stres je prelomni događaj na putu promene i sazrevanja, odnosno sticanja iskustva. Nismo ništa važno u životu naučili bez stresa. Ne osvrći se za netačnim teorijama o stresu koje ga vide kao dežurnog krivca za urušavanje kvaliteta života. Ne gubi vreme. Pogledaj da li si nešto što je bitno naučio bez stresa? Tačno je da je neprijatan, zbog toga bežimo od njega ili barem pokušavamo da bežimo. Tačno je i to da može da ubije, pre svega preplavljujući akutni, kao i hronični stres (stres niskog intenziteta koji dugo traje), ali nikakvo iskustvo nismo stekli bez stresa. Potpuno nefunkcionalno je posmatranje stresa izdvojeno iz ciklusa sazrevanja. Bez svrhe, stres nikada neće biti drugačije shvaćen nego kao pretnja, čak i pozitivni (po Lazarusu). I ne samo to, stres ima kapacitet da sruši najrigidnije komforne zone koje u pojedinim okolnostima sprečavaju razvoj. Ukoliko me iznervirao kurir iz brze pošte, zato što je javio da će doći svega par minuta pre nego što je stigao na adresu, a živim u selu i ne mogu brzo da organizujem prijem pošiljke jer nisam kući, ta napetost će se transferisati ako, na primer, nehotice prospem preostala dva srka čaja. Može biti pojačana prethodna napetost, može doživeti inverziju, na primer može izazvati smeh ili tome slično, ali neću biti isti. Ovo neočekivano prosipanje, novi stres, imaće snagu da promeni emociju koju je podstakao kurir koji se ponaša kao da nemam druga posla nego njega da čekam.
Svaki izazivač stresa zove se stresor. Zapravo, stresor je razlika potencijala između očekivanja i mogućnosti što uključuje racionalni ali pre svega emotivni deo psihe. Potpuno je nevažan sastav, oblik, struktura ili druga karakteristika stresora koji ne postoji bez unutrašnje realnosti osobe koja ga percipira i na koju utiče.
Treća faza stresa ima kapacitet za sticanje iskustva. Po ovoj fazi čitav model nosi naziv – Iskustveni model stresa (Jeknić P., 2009)Iskustvo se stiče samo ukoliko se na događaj vratimo i integrišemo osećanje koje preovladava tokom nekog dešavanja. Iskustvo je ono zlato koje prosejavamo preturajući po dešavanjima, osvešćujući prijatnosti i postignuća. U poglavlju o strukturi psihe sticanje iskustva povezao sam sa prosejavanjem zlata u reci Pek. Mnogo toga proživimo svaki dan, ali malo ima osvešćene prijatnosti i iskustva, kao što mnogo peska i kamenja prođe kroz posude sejača zlata da bi došli do malo ljuspica ili grumenčića plemenitog metala. Nauči da prepoznaš kako će prvi pokret biti bežanje od neprijatnosti i tada uradi suprotno, pogledaj šta je to neprijatno i šta od toga može da se iskoristi. Nemoj dozvoliti automatsku reakciju kada god to možeš.
