Utisci i opažanje

Potrebno vreme za tekst:5 minutas, 16 Seconds
Učesnici radionice u Vrnjačkoj Banji

U Vrnjačkoj Banji održao sam 20. maja jednosatno predavanje o utiscima i percepciji.

Utisak ili subjektivni doživljaj naziva se impresija. Utisak je nešto što se „utiskuje“ u nas, a što dolazi iz spoljašnje sredine, iako se može imati utisak i o unutrašnjoj realnosti. Utisak je u direktnoj vezi sa opažanjem ili percepcijom. Zašto je značajno pozabaviti se sopstvenim utiscima? Zato što su izvor obilja problema, na neki način svih koje imamo tokom života. Utisak je nešto slično buvama kada je reč o crnoj kugi: utisak je izvor ogromnih problema sa kojima se manje ili više uspešno borimo, kao što su buve bile prenosnici ove opake bolesti.

Utisak stičemo veoma brzo. Istraživanje Univerziteta Prinston, koje je objavljeno 2018. godine, govori o tome da je za sticanje utiska potreban je 1/10 deo sekunde. Hoće reći da je utisak osnovna informacija koju stvara nesvesni deo psihe, a koja ulazi u sistem gradeći misao, i to kada se nesvesni utisak osvesti, odnosno postanemo ga svesni, nakon čega ta misao gradi razmišljanje. To se dešava veoma brzo. Nesvesni deo psihe obrađuje oko 2 miliona informacija u sekundi, a upravo ovaj deo psihe odgovoran je za nastanak utiska. Dovoljno je pogledati drugu osobu i gotovo trenutno je procenjujete. Nesvesno, a i svesno. Koliko god bilo kratko ovo vreme i koliko god se mnogi ljudi suprotstavljali ovom utisku, činjenica je da u samo nekoliko sekundi stičemo mišljenje o našem sagovorniku na osnovu njegovog izgleda, držanja, govora tela, manira, jedva primetnih gestovaVažno je znati da se prva impresija brzo i lako stiče, ali da se teško menja. Da li je to dobro ili ne, kada je reč o utisku o nama, zavisiće od sposobnosti da ostavimo dobar utisak, da li ćemo se predstavite u „lepom svetlu“. Neretko se dešava da pojedinac nehotice ostavi loš utisak na sagovornika, te da mu potom treba mnogo vremena da to ispravi. Ali, mnogo važniji su naši utisci o nama i spoljašnjem svetu.

Radeći psihoterapijski posao imao sam prilike da se sretnem sa činjenicom da gotovo svaki klijent ima problema sa utiscima koji ih ograničavaju, nisu istiniti ili su zastareli. Čini se da su najpogubniji utisci o vlastitoj bezvrednosti, pogrešnosti ili neadekvatnosti koji su na različite načine utiskivani od najranijeg detinjstva. Pored ovih, utisak da nikada neće biti bolje, da je sve uzalud ili da je kasno, kao i utisak o vlastitoj velikoj vrenosti i značaju, nezamenljivosti i ispravnosti, sreću se svakoga dana. Utiske bih uporedio sa virusima: sastoje se od osnovne informacije i nemaju nikakvu moć van čoveka. Utisci su otporni na razmišljanje, zato što oni kreiraju misli, tako da ne može hijerarhijski niži nivo, a to je razmišljanje, da utiče na utisak, koji je njen začetnik.

Umesto da se konfrontiramo utisku, koji nekada nije lako definisati, na psihoterapiji sa klijentom radim na stvaranju drugih utisaka, onih koji pristaju sadašnjosti. Zapravo u psihoterapijskom procesu podstičem klijenta da upotrebi svesni deo psihe, koji je obično upao u duboku rutinu i koji nekada nije lako pokrenuti da se bavi sobom, da primeti i neke druge činjenice na osnovu kojih radimo na stvaranju utiska. Pokretanje svesnog dela psihe i njeno angažovanje na „sitnicama“, kao što je utisak, teže je nego što bi čitalac mogao da pretpostavi.

Iza svakog utiska stoji opažanje ili percepcija. U Vikipediji stoji da je opažanje ili percepcija, što dolazi od latinske reči perceptio ili primanje, „jedna je od osnovnih kognitivnih funkcija koja predstavlja složen i aktivan proces traženja, odabiranja, primanja, obrade, organizovanja i tumačenja raznovrsnih draži koje deluju na čula i nervni sistem“. Dakle, ono što opazimo zapravo predstavlja osnovu za nastanak utiska. Opažanje ima i svoj nesvesni deo.

Opažanje je važan psihički proces na osnovu kojeg organizam neposredno upoznaje relevantna svojstva pojava i predmeta u stvarnosti. Stvarnost se deli na unutrašnju i spoljašnju. Spoljašnja stvarnost opaža se (percipira) čulima, unutrašnja se oseća. Uvreženo je mišljenje da se racionalnost bazira na spoljašnjoj, čulnoj stvarnosti, dok je emotivnost karakteristika unutrašnje, iracionalne stvarnosti. Unutrašnja stvarnost se ne opaža čulima već emocijama. Ove dve stvarnosti u stalnoj su interakciji i dok su u ravnoteži, govorimo o psihičkom balansu, zdravlju. Mesto u kojem se opažanje dešava je Ego. Jedna od funkcija Ega je percipiranje stvarnosti, spoljašnje i unutrašnje, kao i njihovo balansiranje. Kada se ove dve stvarnosti uskovitlaju, kada spoljašnja stvarnost nastoji da „zagospodari“ unutrašnjom, to je pokazatelj neadekvatnog funkcionisanja Ega.

Opažanje nije prosto i pasivno odražavanje stvarnosti, već uključuje povezivanje čulnih podataka sa ranijim iskustvom, njihovo kategorisanje i pridavanje značenja. To je proces sticanja, interpretacije, selekcije i organizacije informacija. Problem nastaje kada opažanje, koje može biti različito, prida veći značaj jednom u odnosu na druga tumačenja koja su podjednako relevantna. Ako hoćete da razumete o čemu je reč, pokušajte sledeći eksperiment: stanite sa drugom osobom leđa u leđa. Uzmite po jedan list A4 formata. Neka jedna od ove dve osobe izdaje nalog: presavi list papira po pola, iseci gornji desni ugao. Ovo su dve jednostavne rečenice, naloga, koji ne mogu biti drugačije shvaćeni osim onoga što kažu: presavi papir na pola,  a zatim iseci gornji desni ugao. Nemojte gledati ono što druga osoba radi, zato ste okrenuti leđa u leđa. Na kraju pogledajte šta ste dobili i da li je papir isečen na ISTI način. Čak i male razlike u ovako jednostavnom primeru predstavljaju mnogo veći i značajniji izvor nerazumevanja kada se u razmenu reči uključe emocije. Prema tome, opažanje stvara utiske a utisci misli i razmišljanja. Bez redefinisanja utisaka, oni su u stanju doživotno da postoje, iako su odavno pogrešni ili prevaziđeni. A tada postaju ozbiljan izvor napetosti i neravnoteže.

Fotografije pogledajte na https://emoracio.edu.rs/utisci-i-opazanje/

0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

1 komentar za naslov “Utisci i opažanje

  1. Moj prvi utisak sa sinocnjeg predavanja je izazvao misao, “toliko nas je, necemo imati mesta za sedenje, prelazimo u veci prostor”. Radost koja je usledila iza toga je proizasla iz cinjenice, da raste broj ljudi, kojima nesto smeta u ovoj nasoj zajednici. Da li sredina, da li ljudi, da li sistem, snalazenje-nesnalazenje, vestina kojom smo roditelji, deca, braca, prijatelji, ljubavnici…. da li sve veci broj ljudi pocinje da prihvata cinjenicu da niko drugi “nije kriv”, da niko drugi ne moze da pomogne i ne moze da menja ono sto “gori”, u nama…do mi sami. Ako se ne okrenemo sebi, ako ne naucimo kako to sve “u nama radi”, tesko cemo menjati sebe, svoju decu, svoje okruzenje, zadovoljstvo zivotom. Toliko o pozitivnim utiscima….rastemo, to je sjajno…

Ostavite komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

2 × pet =