Stadijumi razvoja uloga

Potrebno vreme za tekst:5 minutas, 19 Seconds



U nekom od ranijih tekstova pričali smo o stadijumima razvoja psihe po modelu Erika Eriksona. Podsećanja radi reč je o osam stadijuma koji su neravnomerno raspoređeni tokom života: prva tri završavaju se do polaska u školu, dakle negde do kraja šeste godine, četvrti traje do početka puberteta, od 12. sledi adolescencija koja se kroz četiri podstadijuma proteže sve do 24. a šesti se završava oko 40. godine života. Sedmi stadijum traje do oko 65. nakon koje počinje završni stadijum. Iz prikaza razvojnih stadijuma po Eriksonu sledi zaključak o značaju, zadacima i mogućnostima svakog stadijuma kroz koje se oblikujemo tokom čitavog života.

Ipak, saznanja o razvojnom kontinuitetu i posledicama neadekvatnog razvoja kao da nisu dovoljna da bi u praksi intenzivirala “bavljenje sobom”. Razni su razlozi za to. Jedni ne znaju kako bi se “bavili sobom”, drugi ne vide razlog, trećima je sasvim u redu i ovako, četvrti smatraju da su dovoljno dobri, peti ne veruju u promenu, šesti su ubeđeni da nema smisla „tražiti smisao u besmislu”, i tako dalje. Svako vidi ono što može. Problem nastaje kada se pojave depresija, osećanje krivice, stid i sramota, povređenost, nezdravi bes, ljubomora, zavist ili anksioznost prilikom pogleda na sopstveni život unazad, ili na život onih koji nas okružuju. Ipak, postoje i oni koji zahvaljujući spletu okolnosti uspeju da vide značaj psihološkog razvoja i sazrevanja, kao i mogućnost uticanja na taj proces. Ne zato što su u stanju da vide svoj život u budućnosti, već zato što su prihvatili da vreme nije neograničeno. Ako ne mogu da vidim promenu i napredak u odnosu prema sebi, razmišljanju, načinu korišćenja vremena tokom, na primer, jedne ili dve godine, to bi mogao da bude dovoljno dobar alarm. Ali, ako vidim da sam u bilo čemu napredovao u tom vremenskom periodu, eto prilike za samopouzdanje zato što ću, pretpostavka je, biti u prilici da napredujem i u naredne dve. Međutim, u ovom tekstu želim da apostrofiram praćenje sebe kroz vreme na malo drugačiji način: kroz uloge koje imam.

Svi smo u nekim ulogama: sin, otac, suprug, brat, komšija, kolega, ili u nekoj drugoj. U svakoj od uloga nalazi se deo identiteta, a ja sam ono što predstavlja zbir uloga plus odnos prema samom sebi, plus nesvesni potencijali i sadržaji. Prva tačka u “hvatanju konaca života” je osvešćivanje uloga i njihovih specifičnosti. Posle rada sa pojedinim klijentima i klijentkinjama koji dolaze sa specifičnijim problemima započetim u najranijem detinjstvu često se pitam kada otac (njihov ili ako su oni očevi) postaje svestan da je otac, kada to postane deo njegovog identiteta? Ako se to ikada desi. Nije dovoljno znati da imaš dete, umesto toga važnije je razumeti šta to znači, a to se nikako ne podrazumeva!

Jedan način sazrevanja odnosi se na zrelije uloge koje nam život daruje (ili natura) tokom godina. Ove uloge razlikuju se po stepenu odgovornosti. Drugi domen sazrevanja podrazumeva samu ulogu koja prolazi kroz iste one stadijume o kojima Erikson govori, samo što je on stadijume poređao od rođenja do smrti. Međutim, s obzirom da čitav život vežbamo umiranje kroz promene uloga, načina napuštanja stare i prihvatanja nove, svaka od njih predstavlja jedan „život“. Tako je, na primer, period osnovne škole jedan život koji se može posmatrati iz dva ugla: jedan je sazrevanje školarca od prvog ka osmom razredu, što podrazumeva veće sposobnosti, odgovornost, kompetencije, razvoj ličnih resursa i tome slično u okviru odnosa prema školskim obavezama. Drugi segment sazrevanja odnosi se na povećanje mogućnosti ili kapaciteta osobe u istom periodu čime dolazi u poziciju da se bavi različitim stvarima od značaja za nastavak razvoja, što uključuje vannastavne, društvene, estetske i druge domene interesovanja koji će se razvijati.

Ukoliko se zapetljamo, korisno je pogledati u Eriksonove stadijume tj u karakteristike svakog od njih. Elem, svaka nova uloga zasniva se na poverenju da ću biti u stanju da je ispunim, održim, da ću uspeti u onome što ta uloga predstavlja. Ako ne uspem razviće se nepoverenje prema samom sebi i okolnostima, što znači da će biti veoma teško da se uloga razvije. Ipak, ukoliko imam dovoljno poverenja u sebe, da ću biti npr. dobar psihoterapeut, tada dolazim u sledeći stadijum kada ću razvijati autonomiju psihoterapijskog posla. Ukoliko ne uspem, razviće se stid i sumnja da ću u tome ikada uspeti. Ako se to desi, predlažem vraćanje na temu “poverenje” i rad sa sobom na njegovom utvrđivanju. Na trećem stadijumu steći ću inicijativu u psihoterapiji, pokrenuću se i dozvoliti sebi da se okušam i u nekim srodnim poslovima, kao što je na primer držanje radionica, ili tome slično. Ukoliko u tome ne uspem moguće je da se razvije krivica. Tek nakon ovog stadijuma očekuje me marljivot kako bih iza toga stekao identitet psihoterapeuta. Jedno je ako “radim kao psihoterapeut” ili “sam psihoterapeut”. Ovo nije slučajno niti je igra reči. Identite me vodi u bliskost sa psihoterapijom kao zanimanjem bez obzira kom psihoterapijskom pravcu neki kolega ili koleginica pripada iza čega sledi plodotvornost u psihoterapijskom radu i integritet. Umesto toga moguće je da se razviju negativne osobine koje će umnogome urušiti moju ulogu psihoterapeuta. Stadijumi i njihove karakteristike su:

  1. poverenje – nepoverenje
  2. autonomija – stid i sumnja
  3. inicijativa – krivica
  4. marljivost – inferiornost
  5. identitet – konfuzija identiteta
  6. bliskost – izolacija
  7. plodotvornost – stagnacija
  8. integritet – beznadežnost

Za svaki posao potrebno je tri do pet godina u kom periodu ću proći kroz sve ove stadijume. Nerealno je očekivati da nekada ne “svratim” u neku od karakteristika sa desne strane, ali je srećna okolnost ako to osvestim jer ću sebi moći da pomognem vraćanjem jedan korak iza. Na taj način Eriksonov model postaje praktična mapa koja pomaže orijentaciji i unapređenju svake od uloga, bez obzira kada se dešava. Jer, i kao penzioner proći ću kroz svaku od njih, za svaku ulogu potrebno je vreme, i svaka od uloga utiče na kvalitet dela ili života uopšte. Praktičnost u psihoterapijskom radu osnovna je pretpostavka svrsishodnosti, a ovakav pristup životu tj ulogama jedan je od centralnih.



0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

Ostavite komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

12 − 1 =