Septembar, 18.

Potrebno vreme za tekst:6 minutas, 51 Seconds

Koja je razlika…

Na poziv Centra za politike emancipacije (http://pe.org.rs/o-nama/) učestvovao sam na Radnom stolu pod nazivom „Mentalno zdravlje u kapitalizmu“ (http://pe.org.rs/kalendar/radni-sto-20-mentalno-zdravlje-u-kapitalizmu/) na kojem su učestovale Sarita Bradaš, psihološkinja i saradnica Fondacije Centar za demokratiju, i Lidija Vasiljević, psihoterapeutkinja i aktivistkinja. Moderator je bio Janko Stefanović, student psihologije. Radni sto održan je u Sali Amerikana u Domu omladine u Beogradu sa početkom u 19 časova.

Kapitalizam se utvrđuje i u Srbiji tako da je potreba za ovakvim skupovima, na kojima će se čuti različita mišljenja u vezi sa aktuelnim temama, veoma izražena. Pre 20 godina na čelu 19 Evropskih država bili su socijalisti, a sada…

Organizator je predvideo da se razgovara o temama koje će na neki način reći da je politička opcija koju zastupa zapravo rešenje problema koji se te večeri u Domu omladine obrađivao. U najavi događaja rečeno je da će biti razgovora „o samoubistvima koja su posledica ekonomske deprivacije stanovništva”, zatim o ulozi medija, kao i o načinu rešenja problema mentalnog zdravlja radnika. U tom smislu pomenuo sam istraživanje koje je Svetska zdravstvena organizacija objavila 2017. godine po kojem su neslavni lideri po broju samoubistava Poljska, Belorusija, Litvanija i Letonija sa preko 21-nim samoubistvom na 100.000 stanovnika, a da je gledano po kontinentima, Evropa na prvom mestu sa 14 samoubistava na 100.000 osoba. Ovi podaci ne idu u prilog tvrdnji da su samoubistva posledica „ekonomske deprivacije stanovništva“, kako organizator Radnog stola tvrdi u najavi na Web stranici. Na podatak da je, po istom istraživanju, najmanji broj samoubistava u zemljama Istočnog Mediterana, u koje spadaju Sirija, Izrael, Egipat, Libija, Turska, Liban i Jordan, paušalno je prokomentarisano da je razlog „u religiji“. Ipak, studija naglašava da su to zemlje u ratnom okruženju ili zahvaćene ratom, te da je to razlog za mali broj suicida, što nas poziva da se okrenemo strukturi psihe i nagonima kao jednom od glavnih razloga za ovakvu statistiku.

Pored toga, jedna od najavljenih tema odnosila se na psihološki aspekt rada, to jest na urušavanje mentalnog zdravlja radnika. U svojstvu psihologa izložio sam, povezujući sa temom suicida, podelu nagona nastojeći da objasnim koren problema. Zapravo, kada su nagoni, koji se nalaze u nesvesnom, zadovoljeni to nas uvodi u „princip zadovoljstva“, i tek tada moguće je baviti se socijalnim nagonima koji nas vode povećanju kvaliteta života. Bez zadovoljavanja vitalnih nagona, socijalni će uvek biti nedovoljni. Dakle, tačno je da se može biti radostan i u koncentracionom logoru, ali je nestabilnost i vitalnih nagona uzrok mogućih psiholoških neravnoteža. I to će zavisiti od očekivanja: ako je moje očekivanje orijentisano ka preživljavanju ovog dana, samoostvarenje i samoaktuelizacija će postojati iako sam možda gladan i krajnje nebezbedan. Ipak, pomenuo sam mnogo širi okvir: Maslovljevu hijerarhiju potreba, što nije bilo adekvatno za prisutne koji pripadaju manjinskim grupama ili su aktivistkinje LGBT populacije. Zato mi je rečeno da je Maslov istraživao isključivo na muškarcima belcima, pa samim tim njegova teorija nije adekvatna. Moram priznati da nekada dometi postmoderne prevazilaze najviša očekivanja. Tako se, umesto da se razume smisao potrebe za nagonskim zadovoljavanjem, posebno zadovoljavanjem vitalnih nagona (kao nečega što stoji u osnovi narcizma koji, kada se pretoči u društvene norme, sledi filosofiju utilitarizma, jedno od osnovnih u neoliberalnom kapitalizmu), pozabavismo manjinskim grupama, iako mi to nikako nije bila namera. No, izgleda da je važno razgovarati i o pravima manjinskih grupa u uslovima neoliberalnog kapitalizma, što je sjajna tema.

Iskustvo koje sam izneo na osnovu psihoterapijskog rada sa klijentom iz Karlsruea, koji je zaposlen u Mercedesovoj fabrici, i koji zadnjih osam godina izvodi isti pokret tokom radnog dana, ocenjen je netransparentnim. Ipak, moj klijent je sada funkcionalna osoba, a primer kojim sam ilustrovao bio je pomenut zbog potrebe za osvešćivanjem vlastitih „ventila“. Ovakav pristup imaće smisla kod onih koji se sreću sa problemima, i to po značaju prevazilazi svaku vrstu intelektualne gimnastike.

U nastavku Radnog stola govorio sam o potrebi implementacije stečenog iskustva bez kojeg radnička klasa u uslovima neoliberalnog kapitalizma neće sazreti za borbu za ostvarenje vlastitih prava. Drugim rečima, sindikati će prilagođavati način rada u skladu sa aktuelnim prilikama ili se ništa dobro neće pisati radnicima. Umesto toga, čulo se i to da „neće biti bolje dok radnici ne budu bili vlasnici sredstava za rad“. Moguće je da se „utopija vratila“, ali je i dalje utopija. Socijalna jednakost nikada nije bila moguća, ali socijalna pravda jeste. Ako smo se već okupili da porazgovaramo o mentalnom zdravlju u kapitalizmu, onda je bilo bespredmetno baviti se ideologijom, zato što ideologija koristi sve u svrhu dokazivanja razloga svog postojanja. Što je ideologija agresivnija u stavljanju nauke u sopstvenu funkciju, to je totalitarnija. Ne može se dekretom isključiti Bog, niti se može zabraniti svaki aspekt evolucije. Tako se ni nagoni i nagonsko zadovoljstvo (nagon samoodržanja: nagon održanja života i nutritivni nagon; nagon održanja vrste: seksualni i roditeljski) ne mogu eliminisati ideološkom ili seksualnom pripadnošću bilo kojoj grupi. Moderator Radnog stola Janko Stefanović, student psihologije, izašao je iz te uloge i postao učesnik izražavajući neslaganje sa podelom na princip zadovoljstva i princip realiteta, i potrebom da oni budu u ravnoteži.

Naime, ova dva principa zapravo govore o relaciji Ida i Ega u kojoj, ako postoji ravnoteža, govori o stabilnosti ličnosti. S tim u vezi, divno je ako se posao (realnost) voli (zadovoljstvo). Ali, ako radim nezanimljiv posao, posao koji je psihološki ugrožavajući, jedino što mi stoji na raspolajganju su vlastiti ventili za pražnjenje viška napretosti. U tu svrhu sam pomenuo iskustva sa Zapada od kojih možemo učiti. Na zapadu se tokom radne nedelje radi da bi se petkom uveče nalazili u kafani gde sledi opijanje i ko zna šta još. Naglasio sam da je iz toga potrebno nešto naučiti (ponovio sam, kao i u ovom tekstu), sa ciljem da se ukaže na potrebu pronalaženja ventila. Na jedno od pitanja, koje se odnosilo na načine organizovanja, rekao sam da to mora ići uporedo: prvo psiholozi treba da izađu među narod, a zatim zainteresovani da se organizuju i zatraže pomoć. U suprotnom će poslodavci koristiti psihologiju, kao što je koriste od kada psihologija postoji. Ne postoji veći privredni subjekt koji nema HR službu u kojoj uglavnom rade psiholozi. Osim toga, „Team Building“ su izmislili poslodavci na predlog socijalnih psihologa, a ne radinici koji ga upražnjavaju.

I na kraju, u par navrata Hrišćanstvo je označeno kao religija koja je doprinela lošem tretmanu prema psihički obolelim osobama što je činjenično tačno kada je reč o Zapadnoj Evropi. U to isto vreme, ali i ranije, u okviru manastirskih bolnica na prostoru tadašnje Srbije imali smo i “umobolnice”, čak četiri, a takve osobe su nazivane “božjacima”. Tačno je i to da Zapad kreira Međunarodnu klasifikaciju bolesti, da pojedine dijagnoze isključuje (kao npr histeriju ili homoseksualizam koji su se nekada nalazile u ovom međunarodnoj klasifikaciji), a da druge uključuje. Ipak, svi koji se bavimo psihologijom, naročito kliničkom, koristimo istu tu klasifikaciju.

Posle učešća na ovom Radnom stolu imam utisak da bi bilo veoma korisno objasniti razliku između socijalista i demokratskih socijalista, ali to neka rade oni koji nisu za socijalnu jednakost, već za socijalnu pravdu.

U svakom slučaju, bilo je korisno otići u Dom omladine i učestovati na ovom Radnom stolu. Pre svega da bih video gde sam u odnosu na neke trendove, da bih čuo nešto novo, da bih rekao ako imam šta, i da bih bio koristan ako je to moguće. Nadam se da sam bio, zahvaljujem se organizatoru na pozivu i želim da iz svake ovakve situacije svi učimo.

Nekoliko fotografija pogledajte na http://emoracio.edu.rs/septembar-18/

0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

1 komentar za naslov “Septembar, 18.

  1. Hahaha. Ocigledno je da si se nasao u drustvu ljudi za koje je u Americi vec osmiljen termin „liberalni retardi„. Kod nas su to najcesce zene i na celu su ili su aktivisti neke NVO organizacije koje se po pravilu bave pravima manjina i lgbt zajednicom. Da ne zalazim sad u teorije zavere. Samo cu reci da sam siguran da ce u narednih par godina lgbt dobiti jos jedno slovo pa ce biti lgbtp. To „P„ nece biti za pedofile(jer je to tesko da ce masa progutati), ali vec je osmisljen novi i prihvatljiviji pojam „pedosexual„. Da bi se sve te satanisticke stvari implementirle u neko drustvo veliku ulogu imaju upravo ovakve osobe u cijem si se drustvu nasao. Neke od karakteristika takvih ljudi su :
    1. Ne znaju ili ignorisu cinjenice.
    2. Iskljucivo iznose emotivno oformljene argumente.
    3. Prema sagovornicima sa kojima se ne slazu ponasaju se uvek defanzivno.
    4. Ukoliko im argumentovano poljuljate stavove, napadaju nazivajuci vas rasistom ili fasistom.
    Imao sam prilike da radim sa takvim ljudima i nikada nisam uspeo da razumem kako se stvara takav karakter. Zapazio sam da su to u najvecem broju slucaja zene i pripadnici lgbt populacije. Te zene su uglavnom i feministkinje i vrlo cesto otvoreno mrze muskarce. U svim situacijama kod njih je upadljivo da ima malo racionalnog a puno emocionalnog.

Ostavite komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

dva × 5 =