Sinoć 10. marta 2019. nas osmoro je slušalo i razgovaralo o stadijumima razvoja psihe i ličnim resursima. Ovo je jedna od centralnih, ako nije i centralna tema za razumevanje smisla i svrhe života, kao i razloga za nastajanje simptoma. Ako naučim simptome da slušam, da ih razumem, a ne da ih od sebe teram, ne primećujem i uklanjam tabletama, postoji mogućnost da brže stignem tamo gde je stecište onih koji se bave sobom. Ovde nema nikakve mistike, nikakve tajnovitosti: naše nesvesno u sebi sadrži sve što je potrebno, ali spoljašnja realnost i još ponešto utiču da se taj “program” ne razume na pravi način. Zadatak Ega je da uravnoteži spoljašnju i unutrašnju realnost i to je nekada zaista teško. U tome se sastoji naša verzija dileme “kojem ću se privoleti cartvu…”
Štos je u tome što se život sastoji od gomile uloga koje imamo, i svaka od tih uloga proći će istih osam stadijuma o kojima je Erikson govorio, samo što ih je on poređao od rođenja do kraja. Ti stadijumi zapravo predstavljaju put ka integraciji koja se ogleda u primeni resursa. U prve četiri faze (ili stadijuma) teško da ćemo biti svesni resursa, ali od pete, od perioda sticanja identiteta, bićemo u prilici. Da li ćemo to uraditi, to je individualno pitanje. Sve to predstavlja put sazrevanja, sticanja i upotrebe ličnih resursa, sve do integracije ličnosti. Od ličnih resursa najveći uticaj imaju samopodrška, samopoštovanje, samoostvarenje a najvažnija su vera i iskustvo. Naravno, podjednako su važni i materijalni resursi.
Na putu integracije ima dosta izazova, zastajanja, maladaptacija i regrediranja na niže razvojne stadijume. Ali vredi ići dalje. Inače, čemu bi služilo to što radimo na sebi?
Ovo je drugi put od kada držim radionice i predavanja da nisam snimio ni jednu fotografiju i zbog toga se izvinjavam učeniscima Tini, Juliji, Milanu, Jasminki, Gordani, Vladanu i Anđeli.
Predavanje je bilo vrlo poučno. Sve je ispričano jezikom koji prosečan čovek razume bez suvišnih stručnih termina. Primeri su dati iz svakodnevnog života. Slušajući predavanje, gledajući tablu i date primere sve je izgledalo tako jednostavno i prosto. Činilo se kao da se sve znalo a opet ništa nismo shvatali ranije dok nam to Petar nije objasnio na jedan pristupačan način. Bez obzira na godine i iskustvo na ovim predavanjima uvek spoznam da treba učiti. Treba znati. Treba znanje preneti. Nije lako odrasti ali ni ostvariti. Nije lako ni suočiti se sa nekim greškama koje kao roditelji činimo ili smo činili našoj deci. Pomozimo onda našoj i ostaloj deci da ne čine te iste greške svojoj deci. Družimo se malo sa sobom. I to se uči na ovakvim radionicama. Pokušajmo da prihvatimo sebe same biće nam lakše i bolje. Ali to se mora učiti. Niko mi to do sada nije rekao a toliko je vode proteklo. Hvala ti Petre što osvetli i tu stranu moje ličnosti. Hvala ti što upoznah ljude sličnih dilema i problema. Hvala ti što shvatih da nisam jedina koja je mislila da se sve podrazumeva da se život ne uči. Dodjite na ovakve radionice da shvatite sebe, svoju dušu, svoje prave želje i šta je to čemu želite da stremite. Dođite da naučite kako da nađete izgubljeni deo sebe, kako da živite, uživate u životu i spokojno dočekate starost. Dodjite da podelimo iskustva da osvestite prijatnost zbog toga što ste saznali nešto novo o sebi i o životu. Bićete zadovoljniji i spokojniji. Petre hvala ti i svima onima koji su nadam se uživali u predavanju i druženju kao što sam ja uživala