Maj, 23.

Iskustveni model stresa tema je o kojoj se može nadugačko i naširoko razgovarati, ali najvažnije je to što:

  • u životu je stres (napetost) normalna pojava,
  • stres može biti ubica (akutni preplavljujući i naročito hronični),
  • kroz stres učimo,
  • iskustvo = događaj + osećanje
  • ako događaju oduzmemo osećanje, tada neće biti ni iskustva već će se život svesti na hladnu hronologiju (nije dovoljno doživeti, to nije garancija iskustva),
  • ukoliko je stres ponavljajući, pogledajmo u transfer,
  • borba, beg, prelazak na stranu stresora i paraliza su četiri načina otpora stresoru. Ukoliko dominantno bežimo, da li je došlo vreme za drugačiji odgovor?
  • treću fazu (iskustvenu) čini četiri mogućnosti

Kvalitet života je polje i tema kojom ćemo se pre ili kasnije pozabaviti. Samo da ne bude prekasno!

Fotografije: http://emoracio.edu.rs/maj-23/

Maj, 22.

Ranije tog 22. maja 2018. kontaktirao sam sa školskom drugaricom koja je poslovno odlazila za Budimpeštu. Rekoh joj da se spremam da govorim zainteresovanima o stresu, na šta mi je kao iz topa odgovorila: “Ja sam doktorirala stres!” Istina, njen posao je veoma koristan, i veoma stresan, zbog čega nisam dalje komentarisao, ali sam se pitao: “Ako je na ovim prostorima suviše često bivalo veoma stresno, misleći na kolektivne, socijalne katastrofe, zašto nema iskustva, ili se barem ponašamo kao da ga nema?” Naravno, ovo je retoričko pitanje na koje bi odgovor mogao da glasi: “Jedno su nevolje, i proživljene nevolje, a drugo je iskustvo!”

I zaista, Iskustveni model stresa govori o različitim načinima prevladavanja stresne situacije na osnovu koje nastaje iskustvo, potvrđuje se staro, ili dolazi do regrediranja na neke ranije nivoe.

Na radionici smo pričali o hroničnom, po zdravlje najopasnijem obliku stresa, akutnom preplavljujućem, kao i akutnim, rekurentnim stresnim situacijama zasnovanim na aktivnostima stresora.

Nekoliko fotografija sa radionice pogledajte na http://emoracio.edu.rs/maj-22/

 

Maj, 18.

Večeras nam je bilo prijatno u Medija centru Kulturnog centra u Kruševcu gde je piholog i psihoterapeut Petar Jeknić održao prvu psihološko-psihoterapijsku radionicu iz serijala “Početak klupka” pod nazivom “Struktura psihe”. Ovo je uvodna radionica kojom su predstavljene druge koje će biti održavane jednom mesečno, radionica u čijem radu su učestovali svi posetioci. Struktura psihe predstavlja bazičnu temu, jednu od pet osnovnih od ukupno 12 iz pomenutog serijala, i govori o osnovnim podelama psihe, kao i razumevanjima pojmova psihe, njenog emotivnog i racionalnog dela i njihovih međuodnosa, kao i odnosa Ida, Ega i Superega.

Naredna radionica zakazana je za petak 15. jun od 19 časova. Prijavite se!

Fotografije pogledajte na http://emoracio.edu.rs/maj-18/

Maj, 16.

Promocijom knjige “Memento mori” u Paraćinu dan nakon četvrte godišnjice od katastrofalnih poplava želeli smo da progovorimo o životu i borbi za njegov kvalitet na mestu koje je veoma propatilo. “Seti se smrti” kako bi život živeli kvalitetnije i bolje, tema je koja je privukla paraćince. Galerija Kulturnog centra u Paraćinu bila je puna. Posetioci su došli da čuju koju reč o knjizi, iako nisu znali šta da očekuju, kao i lokalni bend “Prioritet”. U promociju knjige uvela nas je Gordana Vojinović, urednica programa, koja je poželela dobrodošlicu posetiocima i gostima, nakon čega je rukovodilac UG “Štit”, Marija Babić, podsetila na saradnju koju su paraćinci imali sa Jeknićem nakon poplava 2014. godine. Tada je preko 60 osoba tokom pet meseci učestvovalo u psihološko-psihoterapijskim radionicama sa ciljem pružanja psihološke podrške.

Program je vodila novinarka Radmila Vesković. Radmila je govorila o knjizi, potrebi uključivanja psihologa u zdravstveni sistem, kao i o svom pogledu na tekst, što je privuklo pažnju posetilaca promocije. Posebno interesantno bilo je izlaganje Negice Dejković, profesorice engleskog jezika iz Vranja, koja, po sopstvenim rečima: “Već 14 godina živi Memento mori”, koliko se bori sa karcinomom. Negica je govorila o potrebama obolele osobe, na prvom mestu o potrebi za razgovorom, što je pronašla u komunikaciji sa nekoliko zdravstvenih radnika, jednim socijalnim, i jednim psihologom, Petrom. Autentično izlaganje koje je usledilo nakon Radmilinog uvoda nije moglo da ostavi ravnodušnim.

Jeknić je u interaktivnom izlaganju naveo publiku da kroz primer vidi koliko zaista ne prihvata sebe, ma koliko tvrdili suprotno. Praktičnost primera uvela je sve prisutne u razmišljanje o vlastitim osobinama, njihovim polarnostima i potrebi nalaska granica radi uspostavljanja ravnoteže. Ovaj pojam, koji dolazi od “ravnomerne težine” ključni je za razumevanje dinamičkog značenja zdravlja, koje je se manifestuje u ravnoteži.

Nakon kratkog opisa značenja “palijativnog zbrinjavanja” pre i posle kurativnog lečenja, Jeknić je govorio o “životu koji čine male stvari”, navodeći primer iz profesionalne prakse opisane u knjizi. Nakon promocije nekoliko posetilaca je naglasilo značaj ovog dela programa a izvesni Petar je rekao da mu je “ovo veče promenilo život”. Koliko je to tačno, pokazaće vreme, kao što će isti faktor oceniti kvalitet i ulogu knjige koja je promovisana u Kulturnom centru u Paraćinu.

Fotografije sa promocije pogledajte na http://emoracio.edu.rs/maj-16/

Maj, 14.

Kako ćemo odgvoriti na pitanje: “Da li poznajete sebe?” zavisi od toga šta pod time podrazumevate. Subjekte i objekte valorizujemo po osobinama, pa se postavlja pitanje da li ih kod sebe prepoznajemo. Ukoliko otkrijemo da u imenovanju osobina ne možemo doći ni do desete, dogodiće se isto što i kod većine ljudi – nismo se time bavili. Takođe, postoji šansa da ćemo imenovati uglavnom one osobine koje nazivamo “vrlinama”. “Mane” smo odbacivali od sebe od najranijeg detinjstva verujući da nije dobro imati ih. Ako nismo razvili samoprepoznavanje, problem će biti još izraženiji, mada neprepoznavanje vlastitih osobina može biti posledica loše proživljene prve faze života (do kraja prve godine). Prepoznavanje “mana” i “vrlina” početak je rada na prihvatanju sebe, naročito zbog toga što, u zavisnosti od intenziteta, svaka mana može biti vrlina, i svaka vrlina može postati mana.

Bez upoznavanja sa sopstvenim osobinama, što je lakše ukoliko bi analizirali probleme, nećemo videti kroz koju neravnoteža ulazi život. To je uvek neka osobina, ništa drugo.

Drugi razlog neprepoznavanja i neprihvatanja sebe leži u neprijatnim emocijama, i stavu zasnovanom na nagonskim potrebama da život vidimo prijatnim, bezbednim, i tome slično. Ukoliko znamo da četiri od pet osnovnih emocija nije prijatno (tuga, strah, ljutnja i gađenje), zbog čega ćemo se po mehanizmu od njih sklanjati, tada će mehanizmi psihičke odbrane postati prepreka našem prepoznavanju i prihvatanju sebe.

Treći razlog neprihvatanja i neprepoznavanja sebe možemo videti u intenzitetu informacija što će voditi širini polja interesovanja, i proporcionalnom smanjenju udubljivanja. Zato je nastala “pozitivna psihologija”, i neke Ad Hoc metode podrške tražiocima mira, stabilnosti i pravog kvaliteta života.

Bila je čast ponovo se predstaviti članovima Unije organizacija osoba sa invaliditetom Kraljeva, ovaj put u prostoru Saveza slepih.

Fotografije sa radionice pogledajte na http://emoracio.edu.rs/maj-14/

Maj, 11.

Ženski centar Milica nadaleko je poznat po dobronamernosti, ljudskosti, energiji, ali i profesionalnosti u pružanju usluga korisnicima. Ova jedinstvena organizacija formirana je radi podrške ženama koje se bore sa karcinomom dojke, ali i drugim zdravstvenim problemima. Osnivač i rukovodilac ŽC Milica je Vesna Bondžić. Srećan sam što mogu biti deo tima koji stoji na usluzi korisnicima ŽC Milica.

U petak 11. maja 2018. godine razgovarali smo o psihi, o našem razumevanju ovog pojma, ali i onome šta psiha stvarno jeste. Podsećali smo se ličnih životnih priča i hrabrili dobijenim, ali i bitkama koje su u toku. Posebno nas je dotakla Đinina, Brankina i Ljiljina priča. Svaka je teška na svoj način, i svakoj je potrebno posvetiti pažnju. Našli smo prostora i za osmeh, kao i za hrabrenje. Ljubinka, Kaća, Vesna i Milena su nam govorile o svojim trenutnim, ali i proživljenim borbama.

Svakog petka uveče sastajemo se u ŽC Milica sa samo jednim ciljem: da budemo korisni jedni drugima. Zadovoljstvo je biti psiholog i psihoterapeut među vama.

Fotografije pogledajte na http://emoracio.edu.rs/maj-11/

 

Maj, 9.

Čak ni odgovor: “Gotovo ni malo”, koji se čuje nakon pitanja: “Koliko poznajete sebe?”, nije dovoljan da bi objasnio dalekosežnost posledica, barem u ovom životu. Pojedine osobe imaju želju, pa i potrebu, da “rade na sebi”, što je odlično. Jer, nema važnijeg posla nego “raditi na sebi”. Ali ae u ovoj složenici, izreci, ili kako god nazvali “raditi na sebi, problem u shvatanju značenja. Svašta se može “raditi na sebi”, što dovodi stvar do apsurda. Čak i onaj koji besomučno u prazno ponavlja da “svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduje” ubeđen je da “radi na sebi”. Kao i osoba koja u nekoj posebnoj vrsti joge vidi put za probuđenje, isceljenje, ili kako god nazvali to “posebno” stanje uma. “Na sebi radi” i onaj koji svakoga dana pojede po kilo roštilja uz limenku piva, kao i osoba koja redovno koristi hleb od spelte gnušajući se glutena.

I tome slično.

Nakon svih godina provedenih na kriznim područjima, i u radu sa osobama koje se bore za život, makar bili svesni da će ga izgubiti, pod “radom na sebi” vidim isključivo ono što za posledicu ima zrelost koji se manifestuje u miru. Jednostavna reč čija dubina prevazilazi spoznaju i to iz vrlo jednostavnog razloga: ovaj mir o kojem pričam se ne spoznaje, on se oseća. Nikakva mistika ne stoji između nas i mira čiji “korisnik” će postati svako ko uspe da pronikne u značaj onosa emotivnog i racionalnog dela psihe. Tu je veština, ne znanje. Naročito ne nasilje iliti sgresija prema sebi.

Večeras smo pričali o mislima, razmišljanju i alarmu koji se manifestuje u nemiru. Nemir nije nužno loš, naročito ukoliko se odluči da se krene njegovim putem. Ali ako se to ne uspe, tada ćemo zavrteti točak posledica pojave emocija u prenaglašenom obliku. Posledica tog prepuštanja su dijagnoze, a krajnji ishod je senzitizacija.

I tako u krug.

I to je život “dostojan čoveka”? Za mene ne! Ali ni za klijente koji odluče da se sretnu sa sobom i prekinu beskonačne krugove agresije prema sebi.

Fotografije sa predavanja pogledajte na: http://emoracio.edu.rs/maj-9/

Maj, 8.

Iako nije sve u identitetu, bez njega ništa! U prve četiri faze razvoja (po Eriksonu) nemamo gotovo nikakve mogućnosti da utičemo na vlastiti psihološki rast i razvoj. A onda se do kraja života srećemo sa posledicama onoga na šta nismo mogli da utičemo.

Rezultati prve četiri faze sabiraju se u petu, u stvaranje identiteta, što s ena različite načine manifestuje do završne, osme faze.

O ovome smo razgovarali danas na radionici koju sam držao u UG Maslačak u Vrnjačkoj Banji.

Fotografije pogledajte na http://emoracio.edu.rs/maj-8/

April, 28. Radionica

Koliko knjiga smo pročitali o različitim bolestima, a koliko tekstova o izlasku? Ovo je bila radionica koja je potpuno posvećena izlascima iz pojedinih stanja.

Početak priče seže do osnovnih emocija među kojima čak četiri (ljutnja, strah, tuga i gađenje) nisu prijatne, ali su zato korisne. Zapravo, stvar nije u njihovoj prijatnosti, nego u onome zbog čega postoje. Nenaviknutost i otpor neprijatnosti pokazatelj je osetljivosti, pa možda i nezrelosti. Ovo ne znači da ćemo želeti neprijatnosti, ali svakako znači da ćemo se u susretu sa njima brže prilagođavati, što je jedan od pokazatelja zrelog Ega. Život u “sada i ovde” podrazumeva potrebu za prilagođavanjem onome što su u “sada i ovde” dešava.

Druga tačka koja je važna za razumevanje teme odnosi se na nagone, vitalne i socijalne, i njihov odnos. Ima nas koji svet vidimo kao ugrožavajuće mesto, koji razumemo interes i opstanak kao primarni zadatak, a ima nas zainteresovanih pre svega za postignuća, samoaktuelizaciju ili altruistički pogled na svet i život. U zavisnosti od odnosa vitalnih i socijalnih nagona različito reagujemo na vanjske okolnosti, pa samim tim i na ugrožavajuće faktore.

Treća se odnosi na prepoznavanje “alarma” ili granice koja je UVEK jasno definisana. U zavisnosti od stepena vlastite agresije primetiću (ili ne) granicu ili alarm. Ako ga ne primetim ući ću u konflikt sa sobom koji može biti progresivni (iz kojeg ću se razvijati), ili regresivni (stagniraću).

Bolest je posledica brojnih faktora od kojih jedan može činiti prekomerna agresija prema sebi. Na radionici smo se bavili vrstama i oblicima takvog odnosa.

http://emoracio.edu.rs/radionica_bolest/

April, 25. Vranje

Zahvaljujući angažovanju Negice Nene Dejković i podršci Javne biblioteke “Bora Stanković” u Vranju, i njene direktorice Vesne Petric, u sredu 25. aprila 2018. godine održana je promocija knjige Memento mori.

Učesnici promocije su, osim pomenutih, direktorka zavoda za javno zdravlje dr Svetlana Stojanović, onkolog i načelnik dnevne onkološke bolnice dr.Kosta Zdravković, program je vodila Tamara Kitanovic a kompozicije “Odiseja” i “Zajdi, zajdi” izveli su pevač Predrag Jovanović i klavijaturista Nenad Stanković.

Događaj su fotografijom zabeležili profesor Vladan Marinković i Marija Stojković.

Fotografije sa promocije, na kojima se zahvaljujem profesoru Vladanu Marinkoviću, pogledajte na http://emoracio.edu.rs/april-25-vranje/