Када сам, пре седам година, почела да радим у школи требало ми је времена да разумем систем у који сам се укључила и да осмислим своје место и начин бивања у њему. Посао психолога захтева различите улоге за које је потребно имати одређене компетенције и једно умеће лаког пребацивања из једне улоге у другу.
Психолог је, пре свега, особа од поверења. Стоји на месту некога ко може да обухвати оно са чим се различити актери школског живота обраћају психологу. У току једног радног дана могуће је променити неколико различитих улога и важно је у свакој остати професионалан и имати на уму личну и струковну одговорност. Кроз различите захтеве праксе сам схватала да је посао комплексан и да је некада заиста „штос“ само у томе да будем присутна и у контакту са оним што се дешава око мене, као неко ко, како се то гешталтистички каже, „држи поље“.
Као најизазовнии део посла издвојила бих рад на међусобним односима родитеља и наставника. И за једне и за друге психолог је неко од кога се очекује подршка и разумевање. Развијала сам свест о томе да је „моје“ да посредујем у комуникацији водећи рачуна о најбољем интересу детета. У почетку сам мислила да је мој доживљај неуспеха у овом сегменту посла „данак неискуству“, а сада препознајем да је заиста то најтежи део без обзира на то колико година радимо, да ли смо разрешили личне недовршене послове са својим родитељима или смо и сами у родитељској улози или не. Многе ситуације су „веће“ не само од места психолога у школи, већ и од школе у целини, некада је и оно мало што постигнемо довољно добро.
Најзанимљивији део посла је рад са ученицима. Овај аспект посла одржава моју мотивацију и ентузијазам за рад на дневном нивоу. Поред процене психолог учествује и у директном образовно-васпитном процесу на начин који усмерава развој личности ученика. Иако је доминантан индивидуални облик рада, лично преферирам радионичарски рад у групама или са целим одељењем. Кад год се појави сукоб у одељењу, поред индивидуалног разговора са појединачним ученицима, родитељима и наставницима трудим се да реализујем и неку психолошку радионицу. Деца воле када су одрасли са њима у равноправној интеракцији и заједничкој активности. Помаже ми да се сетим Виготског који наглашава значај зоне наредног развоја, односно да је важније оно што дете може да уради у интеракцији са одраслима у односу на оно што може само.
Схватила сам и да ми је на месту психолога школе неопходна подршка. За некога ко je млад и тек почиње да ради, има добре компетенције и вољу за рад, важно је да уважи и подржи оно што су људи већ изградили у школи и да од тога полако крене напред у грађењу односа са колективом. За психолога је важно да има добар однос са педагогом и са директором школе јер су свакодневно у интеракцији и размени. Ту је дневна радост која је саставни део рада са децом. И рад са родитељима доноси задовољство на послу, нарочито када изградимо узајамно поверење. Поред ресурса школе, важно је неговати односе са колегама психолозима из других школа, а добро је кад можете да се обратите по потреби Друштву психолога Србије. Значајну подршку налазим и у едукацији из Гешталт психотерапије, и лично и професионално у смислу додатних техника за рад као и за један нови поглед и перспективу у раду. У сваком случају, важно је имати на уму да смо део шире целине.
У Београду, Слађана Луковић
28. april 2017. МА психолог
ОШ „Старина Новак“ и ОШ „Стеван Дукић“ у Београду
Tekst objavljen u Psihološkim novinama
