Iluzija

Potrebno vreme za tekst:5 minutas, 14 Seconds

Kada se pomene iluzija obično se pomisli na čulne obmane, na Dejvida Koperfilda, televiziju i komšinicu koji po celi dan nosi neki šašavi izraz lica, takozvani osmeh, kao da se u njega obukla. Iluzija je sve ono što jeste, a zapravo nije. Lako ćemo sa titrajućim linijama na crtežu iznad, ali šta da radim sa iluzijom brige društva za pojedinca, borbom za ljudska i manjinska prava, iluzijom brige za moje zdravlje i bezbednost od strane ko zna kojih ljudi i službi, kao i iluzijom porodice, vlastite moći, uspešnosti, ili “sudbe klete” kojoj sam tako nemilosrdno izložen?

Da li iluzija zavisi od životne rutine, ugla gledanja, genetske predispozicije i stanja na Njujorškoj berzi, ne znam. Možda. Ali siguran sam da neprijatni simptomi koje s vremena na vreme osetim zapravo predstavljaju izlazak iz iluzije. Bez neprijatnih osećanja ne stiže se u realnost. Brojni autori govorili su o iluziji kao o neophodno potrebnom faktoru življenja bez koje život nije ništa drugo do “plačna dolina” kroz koju nam valja proći. Nešto slično rekao je i francuski pisac Edmond Žalu, ali je otišao predaleko misleći da nam “jedino iluzije pomažu živeti”, kao i Albert Kami koji je smislio da je “u svetu bez iluzija svaki čovek stranac”. Volter se pitao: “Ako bismo ljudima oduzeli njihove iluzije, koje zadovoljstvo bi im onda ostalo?” I tako dalje.

I zaista, gde god da pogledamo, sve same iluzije. Pada mi na pamet da je sve sem Boga (i smrti, naravno) potencijalna iluzija, kako god to shvatili. Bog je ljubav. Nisam rekao “religija”, jer i ona je iluzija. Za nekoga će i ljubav biti iluzija, zar ne? A šta se dešava kada čovek u potpunosti ostane bez nje, bez ljubavi, kada ne voli nikoga i ništa, pa ni sebe? Mislim da je to celoviti opis depresije. S obzirom da će u “poslednje dane ohladneti ljubav mnogih” (Matej 24,12.) čini mi se da je autor ovih redova zapravo dao opis “epidemije” depresije. Nemam nameru da se bavim najavom planetarne katastrofe, jer i bez doslovnog fizičkog, psihološko uništenje je, zahvaljujući depresiji, sasvim dovoljno. Sasvim je dovoljno to što se veći deo života bavimo vitalnim nagonima, tj. preživljavamo, umesto da se bavimo kvalitetom života. Čini mi se da je privid života teži od depresije, ma kako to zvučalo, zato što depresivna osoba zna da joj treba pomoć. U problemu je onaj koji oseća da nema problema i da “hoda čvrsto po zemlji”, kao što mi pre neki dan reče jedna gospođa u Kruševcu. A ja je gledam dok mi priča kako ima iskrene prijatelje, kako je principijelna i samopouzdana, i pitam se šta li je nju toliko obmanulo? Sve dok se nije rasplakala zbog skorašnje smrti drage osobe. A onda smo se sreli sa realnosti bez želje da u nju upiremo prstom.

Iluzija je da smo na život osuđeni.

Depresija zapravo predstavlja izlazak iz iluzije vlastite snage i moći. Da li je depresivna osoba ostala bez energije? Spolja jeste, ali daleko da je tako i unutra. Profesor Predrag Kaličanin je u “Priručniku za dijagnostiku i lečenje psihičkih poremećaja” napisao: “U tipičnim blagim, umerenim ili teškim depresivnim epizodama, pacijent trpi od sniženja raspoloženja, redukcije energije i smanjenja aktivnosti. Sposobnost uživanja, interesovanja i koncentracije je redukovana i često je izraženo zamaranje, čak i posle minimalnog napora. Spavanje je obično poremećeno, a apetit smanjen. Samopouzdanje i samopoštovanje su skoro uvek redukovani i čak i u blagoj formi često postoje izvesno ideje krivice i bezvrednosti.” U ovim rečima nalazi se opis onoga što prethodi depresiji, a što se dešava u unutrašnjem sukobu energetski predominantnog Ida (unutrašnjeg deteta), i Super Ega (unutrašnjeg roditelja, onog dela psihe koji podrazumeva pravila, savest, moral). U toj igri moći, u zavisnosti od snage utiskivanja roditelja u dete, što će ostati u Super Egu, i potrebe i nagona, što dolazi iz Ida, a uz poslovični nedostatak takta i načina da se ova potreba vidi, kamoli zadovolji, ulazimo u iluziju koja će trajati sve dok Id to bude tolerisao. Ovaj sukob prati osećaj ugroženosti života na nivou vitalnih nagona (nespavanje i problemi sa ishranom), što 11% depresivnih vodi ka potpuno uništenju i tela, tj suicidu. Mehanizmi psihičke odbrane, koji su smešteni u Egu, često su neadekvatni jer osoba i ne zna da ih prepozna, pa samim tim ni da ih unapredi. Kada unutrašnja energija preplavi sve predstave i unutrašnje zabrane, javiće se tiha oksidacija duše koju će pratiti tuga, nemoć, svest o pravom stanju stvari. Tada je potrebno ili ući u drugu iluziju, što je loše, ili biti spreman da se prihvati stvarnost. Opstajanje prethodne iluzije svakako neće pomoći.

Sve češće na psihoterapiji sa klijentima osvešćujemo iluzije u kojima su, pre svega kako bi osmotrili i prihvatili realnost kakva god da jeste, i kako bi u takvoj realnosti ugledali i oslonili na sebe, na svoje autentično biće.

Socijalni status, naročito ako je visok, i dalje je iluzija koja traje dok traje. Ništa nije zauvek, naročito kada se u život upetlja rutina. Ali zato će uvek dve funkcije Ega biti:

  1. percepcija realnosti (unutrašnje i spoljašnje), njihovo balansiranje i prihvatanje (jer je i adaptivnost jedan od sedam pokazatelja zrelog Ja),
  2. granice (prema sva tri “carstva”: Idu, spoljašnjoj realnosti i Super Egu)

Idemo dalje podržavajući jedni druge, i uz Božju pomoć 😀

Na kraju nam ništa drugo ne ostaje do realnost koja će se pre ili kasnije pojaviti. Bolje da to bude pre dok još imamo zdravlja i snage da se sa njom sretnemo. A tada će sva naša filozofiranja i bogtepito kakve teorije pasti u vodu, ostaće samo: imaš li ili nemaš ljubavi u sebi?

Epilog:

  • najgora varijanta: ostajanje u iluziji mira, bezbednosti, snage, značaja, neprolaznosti…
  • veoma loša i opasna varijanta: ostajanje u depresiji
  • najbolja varijanta: izlazak iz iluzije  makar i kroz depresiju uz prihvatanje sebe i svog života, uslova i svega drugog
0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

5 komentara za naslov “Iluzija

  1. Poštovani Petre, čast mi je i zadovoljstvo da čitam o temama kojima se baviš veoma posvećeno i profesionalno. Ako se malo slobodnije izrazim, rekla bih da je tvoj rad pun duše…
    Iluzije, depresija, divne teme, inspirativne. rekla bih da je nemoguće “odlepiti” se od iluzija jer svaki put nova zamenjuje staru..malo na primer primer: ideju da dobar đak ima dobro plaćen posao, zamenjuje depresija (jer pada u vodu lični vrednosni sistem), pa rast i razvoj pa onda ideja da sreću čine male stvari (da li je i to iluzija?) pa kad se sudarim sa tim da ipak nisu male stvari te koje donose radost opet pad, pa rast i takOOOOoooo. Smenjuje se jedno drugim i u tome život prolazi.

  2. Dragi Petre,
    Impresioniran sam objavom. Imati tebe kao prijatelja gde te mogu smatrati eruditom, dovodi do povećanje samopouzdanja i izlazak iz svakog stanja.
    Stvarnost gledamo onako kako mi možemo a često kako mi želimo- iz sopstvenog ugla, i često ne vidimo, zapravo da stvarnost obavijena iluzijom, gde vodi glavnu reč.. Živeti u iluziji je poput video montaže koji sam napravio, da se sve može rešiti nekom iluzornom magijom.
    Život može postati toliko nemilosrdan da nas može uništiti u najtežim trenucima, suprostaviti se tome je u našim rukama, uz adekvatnu osobu koja će nas voditi kroz proces. Dakle, u Psihologiji, Psihijatriji, reč “Ne mogu” ne postoji, samim tim iz svakog stanja je moguće izaći i povratiti se u realni svet. Kao u Fizici što postoji prelazak iz jednog agregatnog stanja u drugo, tako je i u realnom svetu.
    Srdačan pozdrav

  3. Kazu živ čovek se na sve navikne…. tako se navikne i na život u iluziji, i na život u depresiji….. ali do kada traje ta navika? Dok ne pukne on-život ili ona-iluzija? Čini mi se da to pucanje u ovakvoj današnjici dovodi ljude u ludilo, kakvo god ono bilo! Većina živi najčešće tudje iluzije i tudje depresije, kroz rijalitije, svoje živote su pretvorili u te iste rijalitije, pri tome čvrsto zatvarajuci vrata kroz koja bi trebalo stići na put prihvatanja sebe i svoga ja…tj. istine kakva god da je!
    Inace, uvek je lepo čuti i lepo saznati od tebe nešto novo, hvala.

  4. Danas sam na tv -u u onako u prolazu gledala neku emisiju o zdravlju. Moju paznju je privukla zena koja je nekim lekarima sluzila kao ekperiment. Ona i njena tada jos nerodjena beba. Posle price u kojoj kaze da su je poradjali sedamnaest dana i da kada su ugledali bebu svi sa nevericom odmahivali glavom i rekli da zaboravi to dete , usledilo je njeno gostovanje u studiju sa svojom cerkom koju su tada svi otpisali. Sada vec devojka je imala vidljive anomalije na telu i verovatno veliki broj zdravstvenih problema. Ali na mene je delovala tako terapeutski zato sto je bila izuzetno zahvalna na ovom danu, na ljudima koji je okruzuju, na mestu na kojem se nalazi. Da li ona zivi u iluziji? Mozda. Eto pod utiskom sam ceo dan i vrzma mi se milion pitanja. A ovaj tvoj tekst ih je pokrenuo jos vise?

    1. Hvala ti!
      Šta li je uopšte radila u tom eksperimentu? Što li je na to pristala?
      Svaka osoba ima javno, porodično u tajno lice. Onda je za objektivnost (koja inače ničemu ne služi jer je i ona iluzija) svejedno koji je moj utisak o ovom dešavanju kada samo ona i Bog znaju celu istinu.Kao što je slučaj sa istorijom koju pišu pobednici, bez obzira na istinu koja se dešavala. I neprijatne stvari koje su pobednici činili. Sve gola iluzija….

Ostavite komentar za Petar Jeknić Ponisti komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

eleven − 8 =