Rad na sebi

Potrebno vreme za tekst:5 minutas, 9 Seconds

Zašto se baviti sobom?

Zašto bi bilo ko „radio na sebi“? Zašto bi se bilo ko bavio sopstvenom psihom? Zar milijarde ljudi nije svoje živote živelo normalno, bez znanja o psihi, psihičkom, psihičkim problemima, kamoli se njome bavilo na neki od danas ponuđenih načina zasnovanih na naučnoj psihologiji? Čak i kada bih hteo time da se bavim, koji način je pravi? Ovo su neka od čestih pitanja na koja nema jedinstvenog odgovora. U ovom tekstu zavirićemo u opširnu temu bavljenja sobom bez ambicije da na njih odgovorimo „jednom za svagda“.

Psiha, ili duša, ima svoja pravila i propise koji nisu tako jednostavni. Zasnivaju se na zadovoljavanju potreba uzrokovanih nagonima, a jedan od njih odnosi se na održanje života. U nekom od ranijih tekstova, u kojem smo opisali nagone, rekli smo da se održanje života ne odnosi samo na fizički, ili telesni, već i na duhovni, socijalni pa i psihički. Ovo je dovoljan razlog za „rad na sebi“ zato što se ugroženost psihološkog života odnosi na razvojne i akcidentne krize koje mogu da ugroze, ili unaprede kvalitet života. Način prevladavanja životnih kriza ne možemo naučiti nikako drugačije do kroz život. Svako ima neki svoj senzibilitet, svoj način rada, doživljavanja i razmišljanja, pa je to dovoljan razlog zbog kojeg bilo koji drugi način učenja, do onaj na osnovu vlastitog iskustva, neće imati toliki praktični značaj. Daleko od toga da ćemo kroz sve morati da prođemo da bi naučili, jer ne želim npr. da postanem zavisnik o heroinu da bih saznao koliko je to loše, ali načine izlaska iz kriza, rešavanje problema, slušanje vlastitih emocija u različitim neprijatnim situacijama, to je nemoguće naučiti kopiranjem i mehaničkom primenom tuđeg iskustva. Ovde govorimo o načinima izlaska iz kriza, to je specifično, ne o samim krizama ili o ulasku u njih. Ukoliko se ne zagledamo u sopstveni odgovor na pojedine situacije, radićemo mehanički, i transfer će biti uvek isti. Ukoliko znamo da je prilagođavanje pokazatelj zrelog Ega, to bi značilo da je u procesu prihvatanja života kakav jeste potrebno obratiti pažnju na sve njegove aspekte. Može li to život proživljen u navikama, odnosno u rutini?  Ne! Rutina odbija promenu, a promene su neminovnost. Prema tome, odgovor na prvo pitanje: „Zašto bi bilo ko radio na sebi?“ mogao bi biti: zato što ćemo se bolje prilagođavati promenama zahvaljujući čemu će život biti kvalitetniji.

Bavljenje sopstvenom psihom podrazumeva se kao i bavljenje sopstvenim telom. Kada smo bili deca dominantno smo osećali. Od perioda puberteta dolazi do promene, da bi kasnije dominantno bili u racionalnom. Psihom se bavimo znali to ili ne, zato što osećamo, mada bi pravilnije bilo reći da se tada psiha bavi nama. „Znanje“ je važno, kao i „osećanja“. Ipak, najvažnije je primeniti znanje kako bi se osećanja uravnotežila. Ravnoteža je pokazatelj zdravlja, ali i zrelosti. Vitalnim nagonima podstaknuta pitanja nesigurnosti zahtevaju da dobiju granicu kako se ne bi u svakoj situaciji osećali ugroženim. Preterano pravdoljubive osobe duboko u sebi imaju upravo ovaj problem ugroženosti, pa i ugrožavanja drugih, zbog čega neretko žele da nametnu svoje mišljenje i pogled na svet. Umesto krajnosti koje caruju u svakoj individui, ravnoteža sugeriše „srednji put“, odnosno približavanje vlastitih krajnosti. Ovo približavanje nikada se neće desiti ukoliko se ne angažujemo, ukoliko se ne pozabavimo sobom. Odogovor na pitanje: „Zašto se baviti sopstvenom psihom?“ mogao bi da glasi: zbog uravnoteženog života.

Konačno, bavljenje vlastitim psihološkim problemima je obaveza svakoga od nas nezavisno da li smo religiozni ili ne. Ovo napominjem u vezi sa verovanjima o „životu posle života“ ili verovanju da posle ovoga ne postoji ništa. Na kraju krajeva, posle nekih seansi pitam se da li će ikada za pojedine klijente postojati život pre smrti, život koji bi se mogao nazvati vrednim, smislenim, život vredan življenja i postojanja.

Psihologija je postala naukom pre nešto više od jednog veka, što ne znači da se ljudska vrsta njome nije bavila od samog nastanka civilizacije. Svaka duhovna aktivnost podrazumeva psihu, odnosno dušu, pa je i kod Srba u pojmu „vazduh“, ili „vazda duh“ prisutno Anaksimenovo (VI. vek p.n.e.) filozofsko uverenje da je vazduh prapočelo svega: „Baš kao što nas naša duša, budući da je vazduh, drži zajedno, tako i dah i vazduh obuhvataju čitav kosmos.” Od čega se zaista duša sastoji nije poznato, ovo je samo jedno od mišljenja koje govori o njenoj nematerijalnoj prirodi. Ona nam je data ili je nastala sa ciljem da bude oblikovana, tako da smo pozvani da joj se posvetimo. Načina ima mnogo, a vredni su samo oni koji daju rezultate u dužem vremenskom periodu. Posvećenost sebi i svom osećanju odraziće se i na ponašanje. Ukoliko zaista naučim da cenim duševni mir, tada ću biti u prilici da vidim koliko je vredna borba za njegovo očuvanje. Ipak, ta borba nije ono na šta smo navikli, zato što „borba“ i „mir“ nemaju zajedničkih tačaka. Dok ne naučim cenu i vrednost mira biće mi važno sve drugo, na primer da sam „u pravu“, da se pokažem, da „objasnim“ i da budem „popu pop, bobu bob“, i tako dalje.

Zato, ako hoću da se bavim sopstvenom psihom, vredelo bi da o njoj nešto naučim. Kola ne mogu voziti ako ne znam da menjam brzine, niti svrhu papučica. Društvena apatija nastaje zbog različitih razloga, jedan je izostanak bavljenja sobom. U proteklih šest meseci često se pominjao „kolektivni imunitet“ u kontekstu malih boginja. Isto se odnosi i na depresiju, drugu po zastupljenosti nezaraznih bolesti. Zašto biti žrtva nemara? Društvo ne može da napreduje ako ne napreduje svaki pojedinac. Ovo je naš skromni doprinos podsticaju bavljenja sobom, i sa time ćemo nastaviti.

0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

Ostavite komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

4 − jedan =