Većina mojih klijenata i polaznika edukativnih radionica na pitanje „da li prihvatate sebe onakvim kakvi jeste?“ odgovaraju sa „da“, manjina ne prihvata pojedine osobine, a retki vlastiti fizički izgled. Čini se da je ovo pitanje o „prihvatanju sebe u celosti“ samo po sebi razumljivo, da podrazumeva prihvatanje slabosti i nedostataka, i na to smo deklarativno spremni. Nešto sasvim drugačije događa se kada druga osoba primeti i, nedajbože, ukaže mi na grešku. Tada na scenu stupaju raznovrsni mehanizmi, pre svih potiskivanje, racionalizacija, negacija, ali kod nekih i preuzimanje odgovornosti uz javljanje griže savesti, i tome slično. Šta se desilo sa onim malopređašnjim prihvatanjem sebe onakvim „kakav jesam“? Da li sam u otporu da prihvatim kako sam i takav kakvim me neko vidi, svidelo se to meni ili ne?

Pre nego što nastavim, rekao bih zbog čega je prihvatanje bitno. Ne može se promeniti ništa dok se ne prihvati ono što se želi promeniti. Ili, kako stoji u „Paradoksalnoj teoriji promene“: Čovek ne može postati ono što nije dok ne prepozna i prihvati ono što jeste! Tek pošto prihvatim da sam lenj mogu se provredniti, jer ću bez toga biti ubeđen da se nema šta menjati. Alkoholičar može da započne sa lečenjem tek pošto prihvati da je alkoholičar.

U ovom tekstu ovlaš ću se pozabaviti prihvatanjem isključivo psiholoških aspekata bića, razumevajući da postoje i fizička (telesna), socijalna (društvena), i duhovna strana koja su podložna istoj radnji: prihvatanju ili neprihvatanju. Ono što se ne prihvati kod sebe može postati ozbiljno opterećenje i prepreka daljem razvoju, ali već u narednom trenutku može postati motiv koji će voditi popravljanju zadovoljstva životom.

Preduslov prihvatanja je primećivanje ili prepoznavanje. Ako nešto ne mogu da primetim, kako ću ga prihvatiti? Ukoliko tražim naočare koje sam nehotice gurnuo na teme, potpuno je nevažno što su tako blizu sve dok ih ne dodirnem, dok ne osvestim da su mi na glavi.

Tako je i sa vlastitim osobinama, pa i sa onim koje nam smetaju. Bez obzira što su tako blizu, bez obzira što ih drugi vide, postoji mogućnost da za mene budu neprimetne. Na primer: pokušajte da zapišete što više vlastitih osobina. Videćete da ne ide tako lako kako bi se na prvi pogled reklo. Prema tome, prva stepenica „prihvatanja sebe“ odnosi se na prepoznavanje, pa onda i prihvatanje osobina, naročito onih negativnih.

Nesnalaženje sa vlastitim osobinama može pokazati da se ne bavim sobom, ali neće imati negativnih posledica. Ali, ukoliko ne prihvatim vlastite osnovne emocije, to se ne može dobro završiti.

Nadam se da ćete se složiti da sve što je „osnovno“ mora biti korisno, dobro, konstruktivno. Kao što su osnovne aminokiseline, osnovni elementi, osnovno obrazovanje, i tome slično. Isto se odnosi na osnovne emocije koje su korisne, ali nisu sve prijatne. Radost je prijatna, ali tuga, strah, ljutnja i gađenje nisu. Ovo je mogući razlog zbog kojeg odbacujemo četiri od ukupno pet osnovih emocija. Ako ne prihvatim osnovne emocije, tada će se razviti njihove krajnosti, one koje imaju zadatak da nas nateraju da ih primetimo, a to su depresija, bes, panika i nešto što liči na nagon ka povraćanju.

Osim što su neprijatne, pa samim tim potisnute, naprepoznate i neprihvaćene, četiri osnovne emocije imaju veoma važnu ulogu i kvalitete koji su isti kod svih ljudi na planeti. Zato se zovu „osnovnim“ emocijama. Na primer, kada sam tužan osetljiv sam, osećajan, tada usporim, drugačije definišem listu prioriteta, ona postaje kraća i funkcionalnija, a pored toga postajem empatičniji i osetljiviji na bol i patnju drugih. Ukratko, kada sam tužan „najčovečniji“ sam. Šta ima loše u tim, i nekim drugim osobinama koje bih naveo za tugu? Verovatno ništa osim same neprijatnosti. Međutim, ukoliko je tuga velika, učestala i ako prevazilazi moje kapacitete prevladavanja, i ako imam sklonosti, može se razviti depresija. Nema ničega lošeg u tome „biti tužan“, iako nije prijatno, ali „biti depresivan“ je teško stanje.

Šta dobijam strahom, kakav sam kada se bojim? Da li sam fokusiran, usmeren na ono što me plaši, da li sam oprezan, odmeren, da li usporim? Da li me, slično tuzi, strah oslobađa nepotrebnih stavki na listi prioriteta? Strah je čuvar, iako nije prijatan, niti će ikada biti. Ukoliko ne naučim da ga čujem, razumem i reagujem, ako je nekada bio preplavljujući, sasvim je moguće da me „poseti“ panika.

Ljutnja ima zadatak da nas zaštiti na drugačiji način od straha. Tada smo energizovani, verovatno veoma iskreni, koncizni, odlučniji. Ljutiti se moramo mada vežbamo prihvatljiv način. U suprotnom, ljutnja će preći u bes. Ukoliko potiskujem ljutnju, ili će se okrenuti ka meni, ili ka nekome ko nije zaslužio, ili će preći u bes. A tada će zasigurno biti neprijatna i nekorisna.

Bez gađenja svako ponašanje bi bilo prihvatljivo, bo bih neselektivan, ostvarivao bih ciljeve bez obzira na okolnosti.

Prema tome, prihvatanje sebe polazi od veće dubine nego to su to osobine pojedinih uloga u kojima sam, počinje od prihvatanja osnovnih neprijatnih ali korisnih emocija. Tek tada možemo krenuti dalje svesni da su strahovi, tuge, radosti, ljutnje i gađenja pokazatelj tj. „simptom“ funkcionalnog života.

Tekst objavljen u Vrnjačkim novinama broj 127, od februara 2018. godine, na 8. strani.

Ostavite komentar