O emocijama se naširoko može pričati, ali je uvek dobro pitanje praktičnosti i primenjivosti. Zato smo napravili radionicu koja će biti takva, radionicu u kojoj će se misliti o nečemu za šta se mislilo da je odavno sve jasno. Emocije stanuju u nesvesnom delu psihe i manifestuju se kroz nagonsku potrebu, nemaju sopstvenu energiju (ne možemo biti radosni ili tužni bez stimulusa, tj. “sami od sebe”), a pojavljuju se kroz svojstva ličnosti. Upravo svojstva predstavljaju centralni deo ove priče o emocijama.

Ubeđeni smo da su vrline suprotstavljene manama, kao i u postojanost vrlina? Da će “čovekoljublje” uvek biti pozitivno, a da će “lenjost” uvek biti negativna. Međutim, imenujte bilo koju vrlinu a da ne može postati mana. Da li ste se setili? Čak i kada bi vam pala na pamet, to ne može umanjiti činjenicu da vrline, koje prate pozitivne emocije, pod nekim okolnostima neće preći u svoju suprotnost. To nam govori o opsegu, kontinuumu, intenzitetu… i drugim karakteristikama, ali i o granicama. Granica je razumljiv, ali takođe i apstraktan pojam kada je reč o njihovom prelasku. Osvestićemo da smo “prešli granicu”, ali da li je moguće uvesti malo više reda u principe i svojstvo čiju granicu prelazimo?

Na jučerašnjoj radionici uradili smo jednu vežbu koju i vi možete, ukoliko odvojite koji minut za sebe.

Niko ne voli da je loš, osim ako nije reč o adolescentu ili patologiji. Dozvolite mi pravo da u to verujem. Elem, niko ne želi da se sreće sa sopstvenim slabostima ponavljajući matricu ponašanja koju su nam ostavili roditelji pre i za vreme puberteta. Tada smo “učeni” da su “vrline” nešto što je dobro,nešto što treba razvijati, i tome slično, a da su “mane” negativne osobine koje “neutrališemo”, “sklanjamo”… U pubertetu smo ispitivali granice, naročito one negativne, i tada smo zapravo prvi put bili u prilici da formiramo granice. To nije moguće bez poznavanja krajnosti, a to upoznavanje uopšte nije prijatno. Koliko je podela osobina ličnosti na “pozitivne” i “negativne” opravdana u pubertetu, u narednim fazama razvoja ova podela zahteva doradu. Doradu koje obično nema. Zato i sa 50 godina većina veruje da je “čovekoljublje” uvek i u svakoj prilici pozitivna karakteristika, a da je “lenjost” negativna, iako je to više puta demantovano u životu svih nas. Jer, šta je preterano “čovekoljublje” za osobu koja nije altruista nego naisvnost zbog koje može ispaštati? Šta je umerena lenjost do davanje prostora sebi za odmor i neaktivnost na koju imamo pravo?

Posle uvoda ostaje nam samo da praktično uradimo vežbu:

Ako sa jedne strane papira napišemo sopstvene slabosti, nedostatke, mane… videćemo da ćemo se osećati drugačije ako je to svojstvo na “nivou” 1, od osećanja na nivou npr. 5, ili maksimalnih 10. Na primer, ako utvrdim da sam lenj na nivou 1, to moze značiti da mi se jednostavno ne radi. Na nivou 10 osećanje je sasvim drugačije.

Kada završimo sa “slabostima” ili “manama”, sa druge strane zapišimo potpuno suprotne pojmove. Ako je sa jedne strane “lenj”, onda bi sa druge moglo stajati “vredan”. Ili, ako sam pronašao da nekada mogu biti površan, sa druge strane bi moglo stajati “temeljan”, ili “detaljan”. Bitno je osvestiti što veći broj “mana”, pa samim tim što veći broj opozitnih svojstava. Ovo postaju naši kapaciteti, a ne samo svojstva sa kojima se osećamo loše (posmatrajući “mane”) ili dobro (gledajući na spisak “vrlina”).

Završavanjem pisanja suprotnosti predstoji treći korak, koji je najvažniji: pratiti kako se osećamo sa svakim svojstvom u kontinuumu od 1 do 10. Razlog je taj što će nam u nekom trenutku postati neprijatno sa vlastitim svojstvom. Na primer, odgovara mi da nekada budem lenj, ili površan, ali na “5” ili na “6” počinje da mi smeta vlastita lenjost i površnost.

Tako dođosmo do pojma “granica” i do njene konkretizacije. Granica nije uzana linija koja se u nekom trenutku pojavi u našem psihičkom polju, već pojas koji započinje pojavom neprijatnih osećanja i osećaja. Ukoliko bi povukli krivudavu liniju od prvog do zadnjeg svojstva, ta linija bi predstavljala granicu. Sve sa leve strane granice je krajnost svojstva ličnosti koja neće biti prijatna, ali u isto vreme to postaje “zona narednog razvoja” ličnosti. Isto je i sa osobinama tj. svojstvima koje su napisane sa druge strane. Ono u sredini postaje kapacitet, izvor snage i stabilnosti, postaju “dva krila” aviona življenja koja učimo da držimo u ravnoteži. Prostor između ovih svojstava rezervisan je za emocije.

Osim ovoga, na radionici smo se podsetili Katarine Bridžis i njene teorije o nastanku emocija. To smouradili zbog podsećanja na “prijatnost” i “neprijatnost” koja se diferencira oko 3. meseca života. Dakle, kada sam u emotivnoj zbrci, početak diferencijacije je na “prijatnu” ili “neprijatnu” senzaciju, odakle idem dalje u imenovanje osećanja.

Par fotografija sa radionice pogledajte na:

‎http://emoracio.edu.rs/decembar-10/