Nagone me nagoni na život

Potrebno vreme za tekst:4 minutas, 57 Seconds

Nakon nekoliko velikih trauma prilikom porođaja, novorođenče je postavilo vlastiti kamen temeljac straha od umiranja, i straha od smrti koji će trajati do zadnjeg daha. S obzirom na traume koje preživljava promenom ambijenta i načinom dolaska na svet, kao što je prolazak kroz uzani vaginalni kanal, prvi susret sa svetlom, sa okolnim koja je za 10 do 15 stepeni hladnija, i sa prvim udahom, plač je samo odgovor nagona na faktore koji ugrožavaju život, jedini način borbe i pražnjenje nagonske energije. Nepostojanje racionalnog konteksta ne znači da bebina psiha nije aktivna, naročito njen najdublji deo koje zovemo nagonima. Od tog trenutka opiraćemo se manje ili više promenama, želeti da ostanemo u trenutnoj konfornoj zoni ili ulozi, osećaćemo se slabim na neravnotežu. Rađamo se u stresu. Međutim, čitav događaj, koji po snazi i uticaju prevazilazi gotovo sve koje ćemo doživeti tokom života, zapravo pokreće nagone zahvaljujući kojima ćemo živeti do zadnjeg daha.

Psihoanaliza je prva počela da koristi termin „nagoni“, označivši njime količinu i snagu energije kojom raspolaže svaka osoba, čime se osigurava održavanje jedinke u okviru vrste. Prema Frojdu, u odnosu na čoveka, nagon je granični koncept između psihičkog i somatskog, i predstavlja stanje tenzije, priliv unutrašnjih poriva koji zahteva rasterećenje. Suština nagona je što on potiče iz „izvora” unutrašnjosti organizma, što deluje kao konstantna sila te ne može biti savladan aktivnostima izbegavanja i negiranja.

Nagoni se dele na:

  • vitalne, i
  • socijalne

Vitalni, ili nagoni života su:

  • nagon samoodržanja
    – nagon života (nagon telesnog, psihičkog, duhovnog i socijalnog života)
    – nutritivni nagon (nagon psihološkog, telesnog, duhovnog i socijalnog hranjenja)
  • nagon održanja vrste
    – seksualni (kreativni, stvaralački nagon)
    – roditeljski

Socijalni nagoni su:

  • afilijativne (nagoni pripadanja)
  • gregarne (nagon grupe)
  • postignuća
  • igre
  • samoaktuelizacije
  • samoostvarenja

Iz psihoterapeutskog iskustva znam da često klijenti, čak i sa najmanjim razlozima za psihoterapijski rad, imaju problem sa balansiranjem pojedinih nagona. Pri tome ne mislim na kvantitativne ili kvalitativne poremećaje koji su opisani u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, već jednostavno njihovu neizbalansiranost čija posledica je pojava uznemirujućih simptoma.

Ilustracije radi, ako se osoba ponaša kao da se stalno brani, makar to činila na agresivan ili na mirniji način, postavlja se pitanje kada je takav način nastao, tj. kada se „borila za život“? Postoji mogućnost da se to dešavalo dok je još bio u ranom detinjstvu, kada je takav način odbrane bio adekvatan, ali je pitanje je da li je adekvatan dvadeset ili više godina kasnije? Ili, ako sam u osnovnoj školi pod uticajem nagona samoodržanja na uvredu reagovao uvredom (ili grublje), da li sada imam razloga da se osećam životno ugroženim? Kada sam bio dete sve je bilo ugrožavajuće, od injekcije, nepoznatih ljudi, do odvajanja od roditelja. Odrastanjem stičemo samopouzdanje da nam se ništa loše neće desiti ako promenimo životni kontekst i sretnemo se sa izazovom. Zapravo, kroz taj susret sa izazovom i strahom od promene, i prolaskom kroz njih, razvićemo se i ući u širu „konfornu zonu“. Tako je nastala poslovica „Per aspera ad astra“ ili „Preko trnja do zvezda“.

Drugo, primetio sam da postoje razlike u samom nagonu života. Pojedini klijenti se često osećaju kao da brane goli život, često su u „biti ili ne biti“ paradigmi. Takve osobe u ljutnji moraju čak da napuste prostor u kojem su. Neki se osećaju psihološki ugroženim, a trećima je ugrožen smisao života. Isto mogu reći i za nutritivni nagon: većina nema problema sa telesnom hranom, osim u slučaju anoreksije i bulimije, kao i kvalitativnog poremećaja (od grickanja noktiju, do konzumiranja maltera), ali je zato veoma često neadekvatno psihološko hranjenje. Verski fanatizam nije ništa drugo do neadekvatno duhovno hranjenje, baš kao ni odsustvo bilo kakve duhovnosti.

Osnovne emocije su radost, tuga, strah, ljutnja i gađenje, ali jedino se za radost vredi boriti i „otimati“, sve ostale će „same“ doći. Ukoliko dominantno psihu „hranimo“ tugom ili strahom, kakvog će karaktera biti takva psiha?

Treće, primetio sam da obično neusklađenosti nagona idu u paru. Na primer, ukoliko iz nekog razloga postoji poremećaj nagona života, zbog čega se klijent oseća nesigurnim, nezadovoljnim životom ili nekom epizodom, ili ugroženim, obično će se javiti problem sa seksualnim ili roditeljskim nagonom. Isto se odnosi ako postoji problem sa nutritivnim nagonom.

Kao što rekosmo nagoni su smešteni jako duboko u psihi, i predstavljaju temelj odgovora na izazove života sa ciljem njegovog održanja. Vitalni nagoni nas održavaju u životu, to su nagoni preživljavanja, a scijalni nagoni boje život kvalitetom. O njima ću pisati u nekom od narednih tekstova. Ovaj tekst bih završio porukom i molbom: s obzirom da nagoni predstavljaju energiju koja na putu do svesti prođe kroz emocije, gde se „oboje“ specifičnom emocijom, pogledajmo u osećanje ali ne zadržavajmo se na tome. Nije dovoljno prepoznati da sam tužan, potrebno je videti koja nagonska neuravnoteženost stoji iza toga. Koliko su „nagoni“ bitna tema govori i odnos prema problemima i tzv. lista prioriteta, ili BIOS. Sve što dolazi iz vitalnih nagona, naročito nagona samoodržanja, je bitno. Sve drugo je važno. Ako se osećam loše zato što su me ogovarali i svašta za mene rekli, bilo bi korisno da osvestim da li to za mene predstavlja „biti ili ne biti“, i zašto? „Vaspitavanjem“ nagonskog odgovora postižem zrelost, tako da ovo „vaspitavanje“ predstavlja suštinu „rada na sebi“ i „pobede nad sobom“. Posledica toga je kvalitetniji život, što je centralna svrha postojanja psihoterapije kakvom je vidim.

Tekt objavljen u Vrnjačkim novinama broj 123 od oktobra 2017. godine

Petar V. Jeknić

Psihoterapeut

0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

Ostavite komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

eighteen − eight =