Kaže se da je „čovek svesno biće“, ali kako i koliko? Da li „svest“ na moj način mora da bude „svest“ na tvoj način, čak i kada gledamo u istu tačku? Na Vikipediji stoji da je svest: „sveukupnost vlastitih psihičkih doživljaja (oseta, opažaja, sećanja, mišljenja, predstava, asocijacija, osećanja, potreba i sl.) koje smo u stanju neposredno da opazimo introspekcijom, i relativno jasno opišemo, ili na drugi način izrazimo.“ Definiše se i kao: „Realnost psihičkog koja obuhvata sadržaj čulnih podataka i percepcija.“

Da li znate šta ste upravo pročitali? Da li ste svesni? Jer, upravo ste pročitali da svi imamo različitu svest o svetu, događajima, životu, iz čega proizilazi potreba većeg bavljenja sobom umesto bilo kim drugim. „Bavljenje sobom“ podrazumeva povećanje svesnosti o sebi i sadržajima koji čine vlastitu svest. A da li ste svesni šta to praktično znači?

Čovek je slobodan da samostalno kreira sopstvenu stvarnost. Unutar moje stvarnosti nalazi se sve ono što primećujem ili osećam. Dakle, stvarnost će zavisiti od onoga što primećujemo, na šta nas upućuje svest. Ako su „san“ i „java“ (budnost ili stvarsnost) suprotnosti, a svesnost postoji samo prilikom budnosti ili stvarnosti, onda bi suprotnosti unutar „jave“ bili: mehaničko, i svesno življenje.

Psihološki mehanizmi tj. mehanizmi psihičke adaptacije ili odbrane, služe odbrani integriteta ličnosti i očuvanju psihičke ravnoteže. Nastali su u opasnim situacijama, i nastavili da postoje i u sadašnjosti. Mehanizmi psihičke adaptacije su nesvesne radnje koje činimo u budnom stanju. Imate li predstavu o zastupljenosti mehanizama, dakle svakodnevnih, uobičajenih nesvesnih radnji? Mehanizmi mogu da pomognu kada je reč o nekoj opasnosti, ali itekako mogu da odmognu u procenama situacije. To obično i rade! Jer, ako sam sa pet godina odbio da priznam da sam razbio tanjir rekavši „medo je to uradio, medo je loš“, pokazujući rukom na plišanu igračku, postoji razlog zbog kojeg nisam dovoljno zreo za preuzimanje odgovornosti. Međutim, ako je to razumljivo sa pet, da li bih mogao da preuzmem odgovornost sa trideset pet godina za bacanje smeća van kante, ili ću se braniti sa „svi to rade, mi smo loši ljudi“. U ovom primeru bi uznapredovali od plišanog mede do pojma „svi“ koji ionako ništa ne govori, jer sigurno da svi ne bacaju smeće van kante. Ovaj mehanizam zove se „projekcija“, javalja se kao posledica nesposobnosti Ega da preuzme odgovornost za vlastita osećanja ili želje. U pitanju je primitivni oblik paranoje. Ono što najteže prihvatamo kod sebe, najlakše uočavamo kod drugih ljudi. Ogovaranje je svakodnevna manifestacija ovog mehanizma.

Ili, kada dete od pet ili šest godina sa drugaricom poredi crtež, sasvim je uobičajeno ako primeti kako je ona „izabrala loše boje“ da nacrta mamu, ma šta to značilo. U toj životnoj dobi to nije problem, ali jeste ako sa četrdeset ili pedeset godina komšijin očigledni uspeh relativizujem ili umanjujem, kao i eventualni sopstveni neuspeh.  Na primer, osoba koja nije previše radna ima potrebu da u svom rezultatu, ma kako on bio mali, drugima prikaže izuzetnu vrednost. „Racionalizacija“ predstavlja mehanizam odbrane od prepoznavanja pravih razloga nekog ponašanja ili osećanja. Oni koji je primenjuju na taj način se opravdavaju, nastoje da očuvaju lažna uverenja o stvarnim razlozima svog ponašanja da bi se očuvalo samopoštovanje.

Sećate li se kada ste kao mali poricali neku neprijatnost, na primer da vas je zabolela noga kada ste skočili sa komšijine trešnje kada je naišao i zagalamio? Negacija podrazumeva negiranje određenih stanja. Odgovara delu ličnosti između svesnog i nesvesnog. To je pokušaj da se od svesti prikriju sadržaji koji deluju uznemiravajuće i neprihvatljivo. Stvara se samo delimično realna slika na osnovu sopstvenih doživljaja obojenih unutrašnjim iskustvima na način prihvatljiv za svest. Dešava se u svakodnevnom životu, ali i u stanjima šoka. Jer, ukoliko moj drug odbija da prihvati kako mu je sin nasilnik, ne postoji okolnost u kojoj će to shvatiti. U tom slučaju uvek će biti drugi krivi, ogovorni, ili će lagati i biti tendenciozni. Slično tome zavisnik koji poriče problem sa nekom supstancom ne može ni da krene u lečenje jer zapravo negira da ima problem.

A sećate li se sopstvenih durenja kada ste bili mali? Onih sa prekrštenim rukama i napućenim usnama? Iza toga obično bi usledilo izolovanje, bar na kratko. To je sasvim u redu ponašanje za dete određene starosne dobi, ali kada u „zrelim“ godinama mehanički pribegavamo izolaciji, tada postoji šansa da smo ostali na istom nivou. Sklonost izolaciji, kao i drugi mehanizmi psihičke odbrane nas pozivaju na „rad na sebi“. Kod izolacije kao mehanizma psihičke odbrane kažemo da se traumatski događaj koji je doveo do njegovog nastanka ne zaboravlja, već se isključuje njegovo značenje na taj način što se isključuje njegov propratni osećaj. Takva osoba jednostavno ne čini ništa i ne oseća ništa prema neprijatnom iskustvu. Ma koliko bilo simpatično kod dece, izolovanje kao mehanizam srećemo kod opsesivnih struktura sa izraženom racionalizacijom.

Kada smo imali pet ili šest godina sasvim je bilo primereno da imamo svoje heroje sa kojima smo se identifikovali. Ali kada sa pedeset godina radiš ono što drugi hoće, kako možemo da pričamo o zrelosti? Ne tako davno dolazilo je do rasprava u porodici na osnovu političke pripadnosti. Identifikacija predstavlja nesvesno oblikovanje ličnosti prema karakteru ili ponašanju nekog drugog. Ovaj mehanizam može imati negativne posledice, ali ukoliko je u pitanju identifikacija sa modelom koji i sam pronalazi uspešne načine za prevladavanje sopstvenih strahova i anksioznosti, veoma je verovatno da će i osoba koja koristi identifikaciju na isti način uspeti da se suoči sa svojim teškoćama.

Upravo zbog toga Emoracio tim u svom Edukativnom centru u Metikošu kod Kraljeva sprovodi program nazvan „Početak klupka“ rada na sebi, u okviru kojeg realizujemo psihološke i psihoterapijske radionice. Njihov cilj je podizanje svesnosti, a jedna od tema je „Mehanizmi psihičke odbrane / adaptacije“.

Ovde je navedeno nekoliko mehanizama, u literaturi je opisano znatno više. Ipak, i ovih nekoliko mehanizama mogu se ispoljavati duže tokom dana nego što smo zaista svesni. Poenta ovog teksta je da kaže kako je malo „svesti“ u svesnom ponašanju ukoliko mehanizmi dominiraju. Osvestiti mehanizme nije teško, potrebno je elementarno znanje i malo vežbe, ali je kvalitet života osvešćenog čoveka veći. Vredi se baviti sobom kako ne bi mehanički živeli. Tada nećemo znati „u šta nam je život prošao“.

Petar V. Jeknić

Psihoterapeut i psiholog

Ostavite komentar