Čini se uobičajenim razmišljanje da se razvoj dešava u prvoj trećini života nakon čega se stvari odvijaju po „automatizmu“, onako kako je do tada naučeno, razvijeno, usvojeno. Ovakav pogled na život neretko prati stav da se ubuduće „niša ne može promeniti“, da je „sada kasno za promenu“, ili, kako narod kaže: „što kolevka zaljulja, motika zakopa“. Nakon adolescencije kao da ne postoji doba života u kojem se ova rečenica o „nepromenjivosti“ ne izgovara. Pored impresije o nepromenjivosti, u praksi često čujem klijente koji kažu da im je život bio „nepravedan kada je dodelio ovakvu sudbinu“, i tome slično. Ali, odakle i zbog čega dolazi ovakav osećaj i ubeđenje? Da li je to baš tako?

Malo je onih koji vole promenu. Poznati ambijent možemo nazvati “konfornom zonom”. Zamislimo ga kao krug poznatog okruženja, navika, postupaka i tome slično, krug u kojem se osećamo zaštićenim. U njemu je manje ili više mirno, ali poznato, pa samim tim i bezbedno. U njemu imamo iskustvo. Svaka faza razvoja, a razvoj traje do kraja života, ima bar jednu “konfornu zonu”. Problem nastaje kada nas život povede van tog kruga. Na putu izvan konforne zone prvo se srećemo sa izazovom, zbog kojeg se nekada vraćamo u svoju rutinu nemoćni da nastavimo dalje. Ukoliko to prebrodimo srešćemo se sa strahom od promene, što takođe može biti razlog povratka na staro. Međutim, ukoliko prođemo obe prepreke dolazimo u narednu fazu života u kojoj će se razviti naredna, veća “konforna zona”. Tako se razvijamo. Sticanje novih iskustava, menjanje skripta ili scenarija življenja, promena ugla gledanja i integracija stečenog iskustva dovodi do rasta samopouzdanja. A samopouzdanje nema cenu!

Ipak, postoje životi koji se čine nemogućim za promenu, čak „zabetoniranim“ tuđim problemima, socijalnim faktorom, bolestima, navikama ili nečim drugim, ili oni životi koji se u petnaestoj, tridesetoj ili četrdesetpetoj čine istovetnim, bez ikakve promene i novog iskustva. To ne znači da ne postoje prilike za promenu!

Šta su prilike? Prilika ili šansa, povoljan je trenutak moguće promene na putu ka ostvarenju cilja. Nekada su skrivene, nekada ne, ali uvek zahtevaju da budu primećene kako bi bile realizovane. Idu sa promenom. Prilike ne moraju nužno da znače promenu spoljašnje realnosti, već ugledavanje i življenje drugačijeg sadržaja od onoga što se dešavalo pre njihove pojave.

Ako ste ovo teško prihvatili, da postoje razvojne faze koje nude nove prilike bez obzira šta mi o tome mislimo, onda ćete naredu činjenicu još teže prihvatiti, a to je da se prilike nalaze u razvojnim krizama koje se periodično dešavaju.

Ukoliko sam se ušuškao u sopstvenu rutinu, saživeo sa dobrim i lošim aspektima trenutne konforne zone, ako nemam potrebu da bilo šta promenim, ili bih odbacio promenu zato što se osećam ugroženim, lojalnim, doslednim trenutnim akterima i “sudbini”, zapravo sam samom sebi obezbedio teži prolazak i priličnu unutrašnju neravnotežu u životnim krizama. Životne krize ne pitaju za dozvolu, one se pojavljuju na prelasku iz jedne u drugu fazu. Svaka faza zahteva prilagođavanje ličnosti, i razvoj novih ili prilagođavanje starih svojstava. Čak i kada bih čitav život živeo sam na vrhu planine u idealnim materijalnim okolnostima ne bih umakao razvojnim krizama. Svaka razvojna kriza predstavlja priliku za unapređenje ličnosti kroz sticanje iskustva.

Jedan od problema prihvatanja istine da je svaka kriza u stvari prilika, predstavlja dezinformacija o obaveznoj prijatnosti razvoja, pa samim tim i života. Ne, razvoj ne mora uopšte biti prijatan da bi bio razvoj, a prijatnost nikada ne ide odvojeno od neprijatnosti.

Erik Erikson bio je američki psihoanalitičar koji je ostao poznat po teoriji psihosocijalnog razvoja čoveka i uvođenju pojma „kriza identiteta“. Njegova teorija opisuje osam razvojnih faza ili stadijuma izmeđz kojih nastaju razvojne krize koje će se dešavati i unutar faza.

Prva faza (poverenje – nepoverenje) traje do kraja prve godine života kada se razvija osnovno poverenje u druge ljude, ukoliko su povoljne okolnosti, ili nepoverenje, ako nisu. Ukoliko ova faza nije adekvatno prorađena moguće je očekivati osobu koja ima previše poverenja, ili je sa druge strane povučena.

Druga faza (autonomija – stid i sumnja) traje od 1. do 3. godine a može dovesti do stvaranja autonomije i samopouzdanja, ukoliko su povoljni uslovi, ili stvaranja stida i sumnje u sebe i druge. Ukoliko bude previše autonomije nastaće impulsivnost, ako ne javiće se kompulsivnost, previše stida i sumnje.

Treća faza (inicijativa – krivica) traje od 3. do 6. godine kada se prvi put postavi pitanje ispravnosti (moralnosti). Cilj ove faze je po Eriksonu, razrešenje Edipovog kompleksa, razvoj samopoštovanja i rana moralnost. Ukoliko su loše okolnosti moe se razviti bezobzirnost, kao posledica prevelike inicijative, ili inhibiranost, ako ima previe krivice.

Četvrta faza (marljivost – inferiornost) traje od 6. do 12. godine kada će biti važno da li sam dobar u onome što radim. Tada se razvijaju prijateljstva, učenje veština, timska igra, samoprocenjivanje. Ukoliko izostane postoji mogućnost javljanja „jednostrane virtuoznosti“ sa jedne, ili inertnosti i inferiornosti sa druge strane.

Peta faza (identitet – konfuzija identiteta) poznatija je kao adolscencija, i traje od 12. do 21. godine. Tada prvi put postavimo pitanje cilja života. Ukoliko su nepovoljne okolnosti može se razviti predominantni fantazam života, partnerstva, identiteta, kao i osećaj neprihvaćenosti i konfuzije identiteta.

Šesta faza (bliskost – izolacija) naziva se i mlado odraslo doba, a traje od 21. do čak 40. godine. Tada se uspostavljaju stabilne veze, rađaju se deca i stičemo profesionalni identitet. Ukoliko bude previše bliskosti može se javiti promiskuitet, ukoliko izostane javiće se izolacija i preterano okretanje sebi.

Sedma faza (plodotvornost – stagnacija) počinje oko 40. i traje sve do 65. godine a naziva se „srednje odraslo doba“. Tada se može postaviti pitanje „da li ću ikada uraditi nešto korisno?“ Neki od razvojnih zadataka ove faze je negovanje emotivne veze ili braka, upravljanje karijerom i domaćinstvom, kao i roditeljstvo. Moguće je da se javi hiper angažovanost sa jedne, ili odbacivanje sa druge strane.

Osma faza (integritet – beznadežnost) naziva se zrelo doba, i traje od oko 65. godine do smrti. Tada se ličnost ili integriše, ili se oseća beznadežno. Tada je prilika za promenu ugla gledanja prema smrti, energija se usmerava na druge stvari i unapređuje se intelektualna snaga. Ukoliko ima previše „mudrosti“ javiće se sujeta, ako ima previše beznadežnosti javiće se očaj.

Emoracio tim u okviru serijala psihološko-psihoterapijskih edukativnih radionica obrađuje i ovu temu zbog njenog značaja.

Tekst objavljen u avgustovskom broju Vrnjačkih novina

Autor: Petar V. Jeknić

Ostavite komentar