U radionici o krizi krenuli smo od znanja koja imamo o ovom pojmu. Ono što nas je zanimalo jeste da se bavimo sobom u svojim ličnim krizima, bilo da su razvojne, ili akcidentne, bilo da su male ili velike. Zanimalo nas je kako se mi osećamo u krizi, umemo li da prepoznamo svoje telesne osećaje, svoje emocije i misli, da li smo svesni svojih reakcija. Smatrali smo da je osvešćivanje ovih delova sebe tokom krize od suštinskog značaja za naše mentalno zdravlje, u smislu upoznavanja svojih potencijala, kao i odavanja priznanja ličnom iskustvu koje smo imali, a koje je od suštinskog značanja za naše suočavanje sa narednim krizama.
Kriza se može odrediti i kao stanje između dve ravnoteže organizma u sredini. Kako se osećamo u ovom stanju nestabilnosti? Da li pružamo otpor promeni i da li nam je teško da „iskoračimo“ u novu ravnotežu? Ili se lako prepuštamo promeni? Koji su naši sistemi podrške u trenutku kada se događa kriza i da li ih koristimo? Naš najveći resurs koji imamo jeste naše prethodno iskustvo. Da li lako otpisujemo sebe i ono što smo doživeli ili i u momentima krize možemo da se oslonimo na svoje iskustvo? Ono što je ključno jeste da ne minimizaramo svoje iskustvo, da ga priznamo i prihvatimo kao deo našeg unutrašnjeg sistema podrške. Prvi korak je da osvestimo kako sebe podržavamo u krizi, kojim mehanizmima odbrane reagujemo u prilagođavanju na nastalu promenu i da li imamo dovoljno podrške u sebi i u spoljašnjoj sredini da svesno pravimo izbore i kada su okolnosti neizvesne. Svaka kriza na taj način postaje izazov za nas i zahteva jedno novo kreativno prilagođavanje.
Kriza nastaje i u sukobu očekivanja i mogućnosti, ličnih i objektivnih. Da li smo svesni svojih očekivanja koja imamo od sebe i od drugih? Često naše mogućnosti mogu biti limitarane našim očekivanjima. Ovaj nesklad može biti u osnovi krize bez obzira na spoljašnje sredinske okolnosti.
Kriza može nastati i u pokušaju da uskladimo svoje životne uloge. Razvoj i životni događaji nas stavljaju u različite uloge. Koliko smo spremni da ih prihvatimo i da li osvešćujemo proces kojim se naš identitet menja dobijanjem novih životnih uloga?
Kriza nema kvalitet, ona ima potencijal da naš život krene novim tokom koji je za nas pozitivan, ili može imati loše posledice po nas. Ovaj ishod zavisi od brojnih faktora, ali najviše od naše rezilijentnosti na krizu. Čak i naša percepcija „lošeg“ i „dobrog“ ishoda može biti različita. U svakoj krizi se može učiti i razvijati, koliko god da su ishodi „loši“.
Najveći potencijal koji kriza nosi može biti i to što se ljudi jače i dublje povezuju tokom krize. Kriza je nešto što je iznad svih nas, i dok kroz nju prolazimo shvatamo koliko smo ustvari kao ljudi bliski jedni sa drugima. Povezivanje kroz ono što zajednički doživljavamo i delimo, razumevanje koje imamo jedni za druge, mogu biti izvori naše dugotrajne podrške i oslonca. Ne samo u smislu da kroz krizu srećemo i upoznajemo jedne druge na dublji način, već i da internalizovanjem ovih iskustava jačamo svoje kapacitete za naredna suočavanja sa krizama. Stoga, i akcidentne krize, koliko god izazovne bile za nas, imaju kapacitet da budu i razvojne.
Slađana Luković
