Mehanizmi psihičke odbrane – prvi deo

Potrebno vreme za tekst:2 minutas, 33 Seconds

Definisanje pojma

U radionici koju smo organizovali dva puta u Emoracio edukativnom centru sa ukupno petnaest osoba bavili smo se mehanizmima psihičke odbrane. Cilj nam je bio da kod ljudi osvestimo najčešće načine na koji se oni adaptiraju odnosno brane u svojim različitim životnim borbama. Svaka životna borba postavlja pred nas izazov za način suočavanja. Najčešće reagujemo ustaljenim mehanizmima, šablonima ili obrascima reagovanja koji su rano nastali, i to je neosvešćen proces. Svako od nas ima svoj „omiljeni“ mehanizam odbrane, odnosno svako od nas češće koristi neki od mehanizama u odnosu na druge, mada kod svakoga možemo prepoznati i razne druge. Prvi korak je upoznati se sa samim pojmom mehanizma odbrane, a zatim sa time koji sve mehanizmi postoje i naravno prepoznati koji najčešće koristimo. Nekada je za potpunije i autentičnije postojanje dovoljno i samo to da budemo svesni da u ovom trenutku u sada i ovde koristimo neki od mehanizama. Upoznavanjem svojih načina suočavanja možemo postati fleksibilniji u kontaktu sa sredinom u smislu izbora određenog mehanizma u funkciji adaptacije i zaštite na datu situaciju, a ne samo odbrane. Promenom mehanizma odbrane, ili pak svesnošću o tome na koji način reagujemo, menjamo i ishod borbe. Promenom načina na koji reagujemo dobijamo za sebe pre svega u smislu potpunijeg prisustva u sada i ovde, a samim tim i na sveukupnom psihofizičkom zdravlju.

Mehanizmi odbrane su modifikacije kontakta sa sredinom, i mogu biti u funkciji adaptacije ili zaštite, ali i u funkciji otpora ili odbrane. Neki mehanizmi, kao što su spliting ili projektivna identifikacija, su razvojno nužni i imaju važnu funkciju u razvoju selfa od najranijih dana. Razvojni zadatak jeste da sazrevanjem ove primitivne mehanizme osvešćujemo, prepoznajemo i na neki način funkcionalno koristimo. Ukoliko i kao odrasle osobe ekscesivno koristimo spliting na primer, ostaćemo u uverenju da je svet isključivo „crn ili beo“, odnosno stalno ćemo biti u poziciji „sve ili ništa“ i nećemo vrednovati i pridati značaj i onim nijansama između ova dva pola, bićemo uskraćeni za lagodno uživanje u ne tako rigidnim i čvrstim pozicijama.

U geštalt psihoterapiji prepoznati su sledeće modifikacije kontakta: desenzitizacija, introjekcija, retrofleksija, defleksija, projekcija, egotizam, konfluencija. Pored ovih u psihološkoj literaturi opisani su i brojni drugi, a najčešće se pominju: reaktivna formacija, racionalizacija, negacija ili poricanje, pomeranje ili premeštanje, identifikacija, potiskivanje, izolacija, sublimacija i drugi.

Problem sa svim mehanizmima odbrane je onda kada se dešavaju automatski i nevoljno jer na taj način ometaju naš kontakt sa sredinom, odvlače nas od odnosa sa drugima, a samim tim i od sebe samih. Oni su korisni i zdravi kada se autentično izaberu u datim okolnostima, odnosno, kada se javljaju našim svesnim izborom. Vežbamo prepoznavanje da sada, u ovoj datoj situaciji, koristimo neki od mehanizama adaptacije da bismo se bolje osećali i da bismo se kreativno prilagođavali sredini.

0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

Ostavite komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

tri + 15 =