Mehanizmi psihičke odbrane – drugi deo

Potrebno vreme za tekst:3 minutas, 23 Seconds

Samoregulišući princip

Da bismo potpunije razumeli mehanizme odbrane pre svega smo se bavili organizmičkom samoregulacijom. Kako funkcioniše ovaj samo-organizujući princip? Važno je razumeti da princip samoregulacije funkcioniše nezavisno do nas samih. U svojoj osnovi on ima zakonitost da teži ka tome da stvari u polju i u osobi budu u ravnoteži ili homeostazi.  Možemo ga podeliti na tri podfunkcije, definišući u svakom trenutku svoje potrebe, id funkcija, svoje izbore, ego funkcija, i svoj identitet, funkcija ličnosti.Odnosno: šta mi je potrebno u sada i ovde, kako biram da svoje potrebe zadovoljim i ko ja u tom trenutku postajem.

U svakom organizmu postoji energija koja ga reguliše, balansira, uređuje ili pokreće i tu energiju nazivamo organizmičkom samoregulacijom. Možemo je prepoznati kao snagu u nama koja organizuje naše polje u kome postojimo u sada i ovde. Ova intencionalnost postoji u nama od početka. Jer kada smo već jednom rođeni, naše je da živimo. To je princip života u nama. On ima svoju snagu koja nas reguliše i dovodi u ravnotežu. Ovaj princip pomaže da se haos u kome se nađemo dovede u red, ali i da preveliki red dočeka svoj haos kako bi se omogućili rast i razvoj.

Da bi rasli i razvijali se, mi nastojimo da ostvarimo ravnotežu između zadovoljenja potreba i uklanjanja napetosti. Kad god se u osobi javi neravnoteža, ili se neravnoteža javi u njenom odnosu sa sredinom, to se doživljava kao dominantna figura u odnosu na pozadinu koju čine ostali doživljaji. Kada se prepozna ova značajna potreba za vraćanjem u ravnotežu,  zdrava osoba na nju adekvatno reaguje, teži ka tome da ponovo uspostavi balans i na taj način se oslobađa energija koja dozvoljava da se pojavi nova potreba. Mi na nekom nivou znamo šta je dobro za nas, i to znanje je nezavisno od nas samih.

Organizmička samoregulacija, kada je neometana, vodi zdravom uravnoteženom ishodu koji samog sebe aktualizuje. To se najlepše može videti kod male dece koja prirodno traže za sebe ono što im je potrebno. Međutim, u ovom pokretu ka sredini, ka drugom, koji na ranom uzrastu ima funkciju onoga koji zadovoljava potrebe malog deteta, može dođi do poremećaja, ukoliko to zadovoljenje potreba nije adekvatno, uvremenjeno ili je na bilo koji drugi način ugrožavajuće. U tom trenutku dete može adekvatno reagovati na situaciju u kojoj se potreba ne zadovoljava na hranljiv način koristeći neki od mehanizama odbrane, odnosno, u ovom trenutku mehanizama adaptacije. Ukoliko i kao odrasla osoba i dalje zadržimo taj obrazac i nastavimo da živimo na taj način, on nas ometa da rano iskustvo integrišemo i da za sebe postanemo bolji roditelji. Možemo zamisliti dete koje se povlačilo i čija je reakcija u tom trenutku zdrava adaptacija na ono što je ugrožavajuće iz sredine, koje kod odrasle osobe može biti teško iskustvo onesposobljavajućeg stida u društvu.

U tom smislu, važno je osvestiti načine na koje smo se kreativno prilagođavali na ranom uzrastu u interakciji potreba i odgovora iz sredine, kako bismo svoje mehanizme danas svesno birali i prilagođavali sadašnjem iskustvu koje je iznova novo i drugačije. Samoorganizujući princip teži da uspostavi i ovu ravnotežu. Svaki mehanizam adaptacije/odbrane ima i svoju suprotnost. Ukoliko smo predugo koristili samo jedan pol mehanizma, nužno je da u nekom trenutku doživimo potpunu supronost u reagovanju. Na primer, neko ko se stalno povlačio, može u određenom momentu biti preimpulsivan. Samoorganizujuća regulacija vodi spontanom i autentičnom zadovoljenju potrebe u skladu sa situacijom u kojoj se nalazimo.  Tek kada osvestimo i upoznamo svoje opozite, moći ćemo da ugledavamo i biramo druge obrasce prilagođavanja, ili da pak svesno znamo da smo sada u svojim opozitima.

0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

Ostavite komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

13 + tri =