Depresija i psihoterapija

Potrebno vreme za tekst:4 minutas, 42 Seconds
Tekst objavljen u Vrnjačkim novinama za mart 2017. godine

Terapija (starogrčki θεραπεία therapeiaopsluživanje, negovanj, dvorenje, lečenje) je, po Vujakliji, nauka o lečenju uopšte, ako je opšta, ili samo pojedinih bolesti, ako je specijalna terapija. Ukoliko se leče samo simptomi, naziva se simptomatska, a ako se uklanjaju uzroci bolesti, onda je to kauzalna terapija ili prevencija. Postoji i očekivana ili ekspektativna terapija.

A šta je to „psihoterapija“?

Isti izvor za „psihoterapiju“ kaže da je to lečenje „duševnih poremećaja duševnim uticajem na obolele, lečenje uticanjem na dušu.“ I zaista, „duša“ ili „psiha“ je nešto čime se bavi naučna psihologija dok je psihoterapija način za lečenje duše.

Jedno od najčešćih psihičkih bolesti je depresija koja nije ništa drugo do utučenost, potištenost koja nastaje usled klonulosti psihičke energije. Nije svaka tuga isto što i depresija, tuga je osnovna emocija i sasvim je prirodna i normalna, iako ne i prijatna, ali dugotrajna tuga može ukazivati na depresivnu epizodu ili, ako je višemesečna, na kliničku depresiju. Odnosno na dugotrajni nedostatak psihičke energije. Depresija nije stanje u koje se dolazi iz ljubavi, već zbog velikog pritiska, ma kako taj pritisak izgledao okolini.

Različiti su simptomi depresije. Dva osnovna simptoma su:

  1. Gubitak interesovanja i zadovoljstva od stvari i poslova koji su ranije bili prijatni
  2. Smanjenje energije, koje dovodi do pojačanog umaranja i smanjenja aktivnosti.

Osim ova dva, postoji niz dodatnih simptoma koji se kreću od poremećaja seksualne želje, spavanja, apetita, osećaja vlastite odgovornosti, neadekvatnosti, besmisla, cilja, pa sve do mračnih i pesimističnih misli, fizičkog i psihičkog umora, i opšteg gubitka interesovanja. Jedan od mogućih simptoma je pojačavanje utučenosti tokom jutra da bi se u večernjim satima osetilo malo poboljšanje.

Depresivna epizoda i depresija (umerena, teška i teška sa psihotičnim simptomima) razlikuje se po dužini i broju tipičnih i drugih simptoma.

U slučaju dugotrajne tuge neophodno je obratiti se psihijatru koji će nastojati da pronađe najbolji lek za pacijenta. Neophodno je strpljenje zato što pojedini antidepresivi deluju tek nakon određenog vremena. Antidepresivi i stabilizatori raspoloženja olakšavaju tugu i osećaj beznađa promenom fiziologije mozga čija posledica je promena osećaja u duši. ALI, lekovi ne otklanjaju uzrok! Lekovi ne mogu uticati na razrešenje onoga što je dovelo do depresije, niti ojačati ličnost. Ovde pacijenti obično naprave grešku ne koristeći vreme koje im je dato zahvaljujući terapiji lekovima (simptomskoj terapiji), i ne bave se uzrokom, tj. ne postoji tzv. kauzalna terapija. Psihijatri nisu obučeni za psihoterapiju, osim ako osim specijalizacije nisu obučeni za posao psihoterapeuta. Razumevanje psihičkog procesa, uzroka i posledica psihičkih stanja je jedno, a psihoterapija nešto sasvim drugo. Zato je, u slučaju depresije, u određenom momentu lečenja potrebno uvesti psihoterapeuta, ukolik ne želimo da se uzroci depresije „uvuku“ u nesvesno, odakle će se, kroz nepoznati broj i vrste simptoma pojavljivati dalje tokom života. To što smo nešto „zaboravili“ ne znači da je nestalo! To što se ne možemo setiti agresivnih svađa naših roditelja, i eventualne majčine patnje nakon njih kada smo bili mali, ne znači da upravo ta (ili te) svađe neće uticati na nas. Još zanimljivije je pitanje da li nas je majka ostavljala same, due nego što je to nama tada bilo prijatno, kada smo imali 9 meseci života? Racionalno gledajući, većina laika će reći „to je odavno prošlo, pojma nemam šta se tada dešavalo“, želeći verovatno da kažu kako to zapravo nije važno. Ili je čak i glupo! A upravo to je „depresivna pozicija“, kako je nazvala Melani Klajn u Teoriji objektnih odnosa. Suština ove „pozicije“ u razvoju deteta je u puštanju objekta zadovoljstva, što prati tuga, ali i zahvalnost za sve prijatnosti koje je dete doživelo. Suštinski zadatak oko koga je organizovana depresivna pozicija jeste suočavanje sa realnošću gubitka (na primer dojenja). Ako ovo nije adekvatno prorađeno, osoba će se teško odvajati od „objekta zadovoljstva“ što će mnogo kasnije voditi depresiji (Vukosavljević-Gvozden, 1999).

Psihoterapija se uglavnom uspešno bavi depresijom klijenata koji zatraže pomoć. Za suočavanje sa pozadinom depresije potrebno je vreme u kojem će klijent doći do uvida zahvaljujući kojima dolazi do promene odgovora na izazove koji su ranije vodili depresiji.

Psihoterapija ne menja realnost! Psihoterapija, kao što smo na početku rekli, bavi se klijentovim psihološkim stanjem u realnosti. Bavimo se klijentovom dušom duševnim metodama. Kroz ojačavanje unutrašnjih kapaciteta da se prođe kroz određeni uzrok, „oduzima“ se snaga preplavljujućim faktorima ili posledicama koje su ugrožavajuće. Samopouzdanje i pitanje psiholoških granica stalne su teme u psihoterapiji bez obzira da li se na njima radi direktno ili indirektno. Ugledavanjem vlastitih granica i elemenata iskustva koji mogu preći u „samopouzdanje“ stvara se osnova za dalje sazrevanje ličnosti koja će biti u stanju da se izbori sa preplavljujućim dugotrajnim tugama.

Nije dobro čekati da se tuga ukoreni, naročito ne zbog predrasuda jer, ukoliko „skliznete“ u depresiju, tada više niko neće biti važan! Postanite sebi važni ranije i pozabavite se sobom i svojim dugotrajnim tugama, i „nezavršenim posovim“ pre nego što budete primorani da se lekovima održavate „na površini“.

Psihoterapeut

Petar V. Jeknić

0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

1 komentar za naslov “Depresija i psihoterapija

  1. Divno je kada se voli život i kada se živi slobodno, hrabro, onako odistinski. Lepota je u jednostavnosti, u običnosti i u sitnicama.
    Odličan tekst !

Ostavite komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

devet − pet =