Mart, 11. i 12./3

Potrebno vreme za tekst:3 minutas, 20 Seconds
STRUKTURA PSIHE – sebe ugledavam kroz druge

Treći deo

Drugi značajan uvid koji smo osvešćivali na radionici jeste da čovek nije biće koje postoji nezavsino od drugih, odnosno da čovek do samospoznaje dolazi kroz druge. Aksiom na kome smo temeljili ovaj deo radionice: Na visoku planinu ne penješ se sam. Ako si se i popeo sam, to i nije visoka planina. Čovek je socijalno biće, pored toga što je biološko i psihološko, i sebe najbolje ugledava kroz druge. Mehanizam adaptacije, kada je funkcionalan, odnosno odbrane, kada nas ometa u funkcionisanju, a na kome se zasniva ova ideja, jeste projekcija. Mi projektujemo delove sebe u druge, i pri tome je važno da znamo da najčešće projektujemo u one druge koji imaju nešto od onoga što mi imamo u sebi samima. U drugome ne možemo videti ono što nemamo u sebi. Najčešće projektujemo svoje nedovršene poslove, svoje želje, očekivanja, delove sebe koje ne volimo i kojih želimo da se oslobodimo. Često projektujemo i ono dobro u nama, kao na primer kada se zaljubimo, ili kada zbog stida ne vidimo sopstvene kvalitete.

Zašto delove sebe pripisujemo drugima? Kako to da te iste osobine ne vidimo kod sebe samih, a ljutimo se ili smo ljubomorni i zavidimo ljudima oko sebe? Kako smo sebe zaustavili u traganju za samima sobom? Kada smo se to zamrzli i zaustavili za sopstvene želje, osećanja, potrebe?

Delovi našeg selfa mogu ostati daleko od svesnosti iako ih odigravamo iznova i ponavljamo u različitim odnosima. Mi svoj život živimo po određenoj matrici koja je nastala jako rano, i često, ako je ne osvestimo, ni ne znamo zašto se opet isto tako osećamo. Možemo čak misliti da je potpuno prirodno da stalno osećamo isti grč, ili da nas stalno nešto guši, ili da uvek imamo žmarke u određenom delu tela. Možemo misliti da je normalno da se uvek osećamo neadekvanto, nesigurno ili kao da ne pripadamo, odnosno možemo misliti da to ni nema veze sa nama, da nas drugi odbacuju ili ne prihvataju ili ne vrednuju dovoljno.

Iako nam može izgledati nevažno, iskustva iz ranog razvojnog perioda, takozvanog preverbalnog perioda, iz odnosa sa brigujućim drugim su naročito značajna za razumevanje sopstvenih unutrašnjih doživljaja. Ta iskustva ostaju u nama, naše telo ih pamti, neobrađena su jer nismo imali alat da ih artikulišemo dok smo ih doživljavali, nismo imali reči. Nijedan roditelj nije savršen i nijedan odnos nije maksimalno hranljiv za nas. I sa najboljim namerama onih koji brinu o novorođenčetu moguće je da rani razvojni period bude traumatično iskustvo za self u nastajanju. Možemo ga uobličiti tek kad se duboko u sebe zagledamo i prepoznamo senzacije u telu na prvom mestu, a zatim im damo smisao kroz slike, simbole, reči. Nesvesno se jedino tako i otkriva. Nesvesno će nam slati poruke i kroz simbole u snovima. Ukoliko naša kognicija nije u mogućnosti da ostvari simbolički jasnu integraciju našeg iskustva u telu, tu su naši fantazmi koji imaju značenja samo za nas i koji nisu komunikativni. Sledeći nivo je simbolizacija kroz priču kojom sebe komuniciramo sa drugima. U pozadini ovog procesa je mentalizacija, odnosno proces predstavljanja sadržaja iz tela na način koji za nas imao smisao i koji možemo da komuniciramo sa drugima. Svi mi imamo potrebu da budemo viđeni i da nas značajni drugi razumeju i prihvate takve kakvi zaista jesmo.

Hajde da prvo sami sebe prepoznamo, ugledamo i prihvatimo, da budemo sami sebi dobri roditelji. Prvi korak je da obratimo pažnju na sopstvene telesne senzacije, da se zapitamo da li nam je to odnekle poznato, i da počnemo da ih prihvatamo kao deo nas koji svedoči o našem dragocenom iskustvu.

Autor

Slađana Luković

0 0
0
Zadovoljni
0
Nezadovoljni
0
Uzbudjeni
0
Ljuti
0
Iznenadjeni

Ostavite komentar

Email adresa nece biti objavljena. Obavezna polja oznacena su *

dva × 5 =